Oстајте овде

slawen ::Ах, мене нико не разуме....

Добро, урадио сам то, и шта добијем за узврат?

kriglu piva u Cikagu

amans* ::

slawen ::Ах, мене нико не разуме....

Добро, урадио сам то, и шта добијем за узврат?

kriglu piva u Cikagu

Саундс гуд ту ми.
Ако ме пут нанесе.

Искрено, планирао сам да при доласку слетим у Њујорк и задржим се макар/таман толико да одем на Кип Слободе и Емпајер Стејт.
Чикаго ће морати да сачека да се примим у УСИ.

zasto mislis da ces se primiti???

Kuda si se zaputio? Montanu?

aj haj ratosiljala sam se budale iz kancelarije, sad ima da slusam muziku samtako....

Зато што сам рођен за то.
Коју музику?

dobru...svraticu i na dzuboks...ako imas nesto novo, daj da slusamo :)

Где си нашла мене за музику да питаш....

pa koga drugog

Одох у кревет.
Сутра ме чека наставак парнице из 1981. године, после четворогодишње паузе.
А и неко бело уз бајадера торту направило ми је хаос у глави. Гледам Хауса док не утонем...

laku noc

amans* ::neko bacio oko na lokal

Иначе, колико је ово очигледан (и врло вероватан) закључак потврдила ми је једна колегиница у среду: сретнемо се на улици и она као случајно почне да се распитује колике су ми комуналије за локал, као, намерава да се пресели у наш тржни центар, па је рада знати, а онда, кад се разговор развио у смеру који је од почетка био одређен, предложи ми (крајње добронамерно!) да ми причува локал док ја нисам овде тако што би она ту радила, уз то би плаћала и дажбине за воду, струју, грејање - а за ту услугу ништа не бих морао да јој платим.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Шта је после било, причаћу вам.

The Battle for naked survival.

Најважнија од свих битака коју су водили Срби концем прошлог миленија.
Вреди запамтити.

Jebote, ziv nisam/jedva cekam da cujem ostatak te price.

A ti, pa ko te bio po usima/jesam ti lepo rek'o da ne razglasujes odlazak po selu da ti ne bi to onda u "povratnoj spregi" ujebalo cenu imovini??

Ма цена је ујебана тренутним тржиштем (које се, како ствари стоје, неће опоравити још неколико година, ако уопште), нема купаца изузев шпекуланата који очекују да купе 25 - 30% испод цене из стабилних година (значи, не у односу на real estate frenzy 2008.) тако да ми је "продајем због одласка у иностранство" можда најбољи маркетиншки трик којим располажем, да било кога заинтересујем.
Морао сам бре да у Комори најавим одлазак. А шта даље бива...

Анкета из Новости:


Koliko će članova EU imati za deset godina?

Oko 30, pristupiće Island i Hrvatska 9.83%
Isto kao i danas 2.65%
Više od 30, ubrzaće proširivanje na Balkan 9.17%
Manje, možda će neko, recimo Grčka, biti isključen 3.8%
EU će se do tada raspasti 74.55%

.... пусти Срби...
Можда би желели да допринесу том процесу, сетимо се како се НАТО замало распао током бомбардовања?

Od svih silnica i znacajki najbolje znaju komunizam.

Ummmm... hmmm.

[You must be registered and logged in to see this link.]

"The so-called Peace Garden State is one of the least populous in the US"

A ја прочитао "д'лист попјулар", па се малко забринух...


A territory, hah?
Well, I'm gonna be a pioneer for the second time in my life.

Karate trener Dalibor T. (39), osumnjičen da je, vozeći traktor, izazvao nesreću u kojoj je poginuo mladi karatista Aleksa Panća (13), zatražio je od pravosudnih vlasti da mu u pritvorsku ćeliju dovedu sveštenika da se ispovedi.

.... и коментар на вест да су неки млади људи освојили [You must be registered and logged in to see this link.]

kezman
Ponedeljak, 18. 07. 2011. 10:20h
neregistrovan korisnik
pa da se vratite u Srbiju...

Лепо, патриотски, штавише очински, благо прекорним тоном....

Трчање раном зором по Шумарицама би ускоро могао да постане олимпијски екстремни спорт.
Изазови су бројни: да нагазиш на употребљени шприц или кондом (вероватноћа 28%), да се судариш са стаменим пензионером који гледа да ти препречи пут као да му од тога живот зависи (35%), да из лешева кучића и мачака који леже разбацани по јарковима или жбуњу поред пута удахнеш испарења отрова којим су убијени, или штетне гасове који су продукт последњег стадијума распадања њихових меких ткива на овој врућини (58%), да се нагуташ птомаина, токсина који се развија у главицама киселог купуса и расолу што га ових ноћију добре комшије просипају у решеткасте отворе за кишну канализацију на улици, припремајући се полако за нову сезону и који се при томе обавезно разлива по коловозу у дужини не мањој од 25 метара, остављајући за собом препознатљив и готово неизбрисив тамни уљасти траг (41%), да запнеш за неку џомбу на путу или ти нога упадне у процеп у бетону/асвалту и тако скрљаш скочни зглоб (78%), да те изуједају крпељи, комарци, муве разних врста и величина, осице, стршљенови, пауци и други инсекти, или да ти исти упадну у уста, нос, очи, уши или друге телесне шупљине (cca 50%), да те појуре одвезани питбулови, ротвајлери, вучјаци, коњи, санске и домаће козе или њихови власници (веома мала, око 12%, јербо ови потоњи воле дуже да спавају), да те прегази аутомобил или мопед којим управља дете узраста до 15 године (такође веома мала, једва 5%, јер је распуст, па деца излазе у град навече и остају тамо до 6 ујутру, што ће рећи да у време када ја крећем на трчање будући возачи иду на спавање, па су брижни родитељи принуђени да часове вожње одложе за касне поподневне сате) и тако даље.
Ко успе да against all odds искористи својих 1,0664% шанси, или бар у свом спортскорекреативном прегнућу не страда смртно од неког од побројаних агенаса чак и да га задесе, има ретку прилику да се људски озноји у једном правом шумадијском амбијенту испуњеном тишином и понеким дашком промаје из уснулих соцреалистичких зградица на прилазу Шумарицама која и сама, сирота, чека ово мртво & глуво доба да промоли своју ружну главу.
Наравно, ја сам велемајстор у тој дисциплини, са дугачким стажом релативно успешног избегавања замки које пред мене ставља ова земља и њена микрочестица звана спомен-парк. Некако сам навикао на опрез, па сад и несвесно ескивирам те бројне свакодневне опасности.

Тим пре сам био невиђено пријатно иненађен чистоћом једног дела улице којим сам протрчао јутрос на повратку кући у дужини од добрих двадесет, ако не и целих 22 метра - савршено гладак и беспрекорно празан пут под ногама, ничега да ми испод патика шкрипи, шушка или пуцкета, нема прошлогодишње ризле, расутог смећа из разјапљених контејнера, свеприсутних пикаваца и жвака, штапића од сладоледа и непрепознатљивих парчића пластике отпалих са аутомобила који су се ту ко зна кад сударили, нема чак ни најобичнијих папирића, мртвих врабаца и опалог лишћа (које иначе волим), односно његовог феноменолошкобиолошког пандама покошеног сена ( Who remembers that scent of popular room freshener?) које се свуда унаоколо вуче откако су пре неколико недеља зујали и тандркали овуда оним моторним косама.

И у мени се јавила дилема, заправо зебња: шта ако је тамо где идем свет управо такав, као тих 20 - 22 метра улице Копаоничке, шта ако нема изазова на које сам навикао и ако због тога будем принуђен да баталим своју свакодневну занимацију која ми крепи тело и освежава дух?
А онда сам се сетио да ћу ја тамо бити неко сасвим други, особа без лица, имена и занимања и да по свој прилици нећу ни имати икакве шансе да покушам да упражњавам јутарње трчкарање, поготово не свакодневно.
И онда ми је лакнуло.

И, кажем, шетам ја тако јутрос око осам часова и нешто минута ничим изазван мојим омиљеним шумарком, путељком који води од симпатичног омањег манастира до ивице села где ме чека јатак са парама које су ми неопходне за луксузни живот који водим у шуми (да знате само која је то скупоћа), кадли приметим неко мешкољење у жбуњу крај стазе; помислим, мора да то специјално обучене јединице наше службе спроводе планиране оперативне активности у оквиру редовног програма лоцирања и хватања хашких оптуженика. А и шта би могло да буде друго, јел'те.
Наставим непоколебљиво даље, свестан да на глави не носим плаву зидарску капу коју сам баш пре неки дан задужио, па одмах исправим тај пропуст - не иде да гологлав ступам непознатој судбини у сусрет. Ал', не лези враже: капа ми никако не пристаје, биће да су ми другови узимали меру још док сам био млађи, космат, брадат, сад овако ћелавом све ми пада на очи, нос, да није ушију да је задрже склизнула би све до кључне кости. Идем ја тако и борим се са том капом, па ми и досади. Пустим да ми склизне преко чела скоро до пола носа, шта има и да гледам, јер пут знам напамет, туда сам опрезно редовно пролазио откако сам се вратио из иностранства. Што се показало као грешка. Услед промене детаљног урбанистичког плана која је усвојена на овој последњој седници скупштине општине, тамо где је раније била уређена пешачка стаза сад се налази живица у којој су се скривала три оперативца службе, на које сам ја, онако са капом натученом на очи набасао, и тако....
А сад на спавање. Реч да нисам чуо. Ко писне, говно стисне!

evo, nasla sam ti posao--i to u Majamiju, nije lose, moras priznati:

[You must be registered and logged in to see this link.]