Oстајте овде

Може.

Има једна теткица из школе ту у комшилуку која живи тридесет година у дрвеној бараци коју су направили Немци на име ратних репарација после првог светског рата и која је прво служила као школска шупа, па су ту наместили учионицу за општетехничко, па на крају испарчали на чети дела и поделили запосленима за станове, као нужни смештај. И још једна наставница ликовног. И још две неке друге теткице.
Те четири жене сам заступао у процесу против школе која им није дозволила да откупе те своје "станове", јер је барака била предвиђена за рушење, па би општина морала да им наместо срушених да праве станове, још и у новоградњи, замисли то. А много је боље кад те пусте српске квадрате добије неко други.
Ту сам потпуно сам ступао испред тих жена, мајсторски сам одиграо у суду, потрошио један дебели лични кредит и код судије и да дођем до вештака преко неког другог лика (који ме није својевремено запослио у фирми где је био директор зато што је чувао место за своју цуру, моју другарицу) пре него што ме ту блокирају, ишао, јурио, кукао, молио, викао и претио и на крају успео.
Е та ме теткица увек кад ме сретне и она наставница ликовног благосиљају преко сваке мере, тако да ми буде непријатно. Ево, баш пре неки дан, жена увек стане да се поздрави, да попричамо... И оне друге две су љубазне, али не толико, поготову не она за коју сам касно сазнао да већ има други стан, који је преко мужа добила од Заставе па превела на ћерку, па на овај у бараци скоро да и није имала права, али је највише гризла од све четири и богами добро ми помогла да ствар брзо прогурам у катастру преко неке заове.
Не знам да ли се то броји, за њих то није ситница (ево, после две године натезања ипак ће морати да руше и њихову бараку која је последња од првобитних педесет и више тамо, а намерно су хтели да их оставе, само да им не би дали нове станове, да им покажу на кога су се оне дрзнуле).

Има и једна старица коју су после смрти мужа син и пасторак хтели да избаце из неког бедног станчића и исти продају и замало у томе успели, па сам ја то у последњем тренутку спречио, та није имала пара да ми плати, али ми је изхеклала неке шустикле на поклон, та ме је хвалила и захваљивала ми се, не као теткица, али рецимо приближно. Мада, кад сам кренуо да од њеног пасторка који је хтео да је избаци на улицу и који је изгубио ту спор наплаћујем трошкове, са тим је престала.

За њих је то било више од пословног односа у коме скоро сви само гледају како да што повољније прођу (што је и природно).

Остали моји клијенти су сви листом били задовољни, што не значи нужно да о мени говоре добро. Можда неки мисле и да сам тотална будала, док год је посао завршен на обострано задовољство, није ме брига, не радим за тапшање по рамену.

Ко ми је кроз живот помогао без да тражи противуслугу? Много њих. Овде живи пуно дивног света, једино што ми је тешко да до њих допрем од ових других, који се увек гурају напред и који су ме сад поготово опколили.

А ни рођена мајка ми се баш не обрадује толико увек...

Можда би СТВАРНО требало да почнем да се присећам ко и шта добро ми је неко ничим изазван учинио у животу. Видиш, то није лоша ствар за душевно здравље, све док број тих људи превазилази број ципела (Аmerican size), иначе може да буде прилично депресивно, не налазиш ли и ти тако? Ужа породица се не рачуна, њима то дође по службеној дужности.

mnogo bre mudrujes.... tesko mi je da kuckam jednoruka, pa moram sve telegrafski

У праву си.
И што је најгоре, о свему и свачему. Тачније, мудрујем о будалаштинама & ситницама, а срљам у крупне, животне одлуке непромишљено.
Penny wise, pounds fool.
Особина коју код себе ужасно мрзим. Могу о свему, сем о ономе заиста битном.
Ево, на пример, малочас, док сам сједио на заходу, вентилатор који годинама хучи ту изнад моје главе и као да ме пожурује да што пре обавим то шта радим и уступим трон неком другом, иако тог неког другог најчешће нема километрима унаоколо, е тај је мали по димензијама, али ужасно ефикасни вентилатор одједном заћутао и тако ми коначно омогућио не само петоминутно задовољство бављења собом (N^o2, не N^o3) у потпуном миру, већ и невероватно и тешко објашњиво задовољство уживања у правој симфонији свакаквих звукова које производи мој и комшијски тоалети заједно, у савршеном складу, и тиме могућност да поново откријем непревазиђену акустику мале кабине од египатских керамичких плочица којима су обложени под и зидови (зашто не и плафон?) коју је речени вентилатор појео.
Капање, цуркање, клокотање, недефинисано анонимно зујање и пиштање, пуцањ термостата на бојлеру који је одјекнуо кроз целу вертикалу наслаганих ћенифа (тако да сам се био побојао да је и мој верни грејач воде нетом извршио самоубиство), хујање промаје кроз вентилациони тунел, све то у одсуству људских шумова и звука (сувише је рано, ја устајем изгледа скоро пре свих) ми се толико допало да сам после непуних десетак минута одлучио да поновим доживљај.
Авај, мој мали вентилатор је већ приликом конструкције био прикључен на дефибрилатор и једним покретом прекидача за светло ја сам потпуно несвестан своје спасилачке улоге пустио струју у његово бакарно срце; после краћег кркљана и жељног узимања првих литара ваздуха почео је поново весело да хучи и наставио тако без наговештаја да је застој оставио икакве последице. Тишина је поново била, ето тако осећам, сада можда још јаче него пре, неповратно изгубљена.
Ето.
А да ме сад натераш да прозборим коју о било чему релевантном....

kako ti se dopadaju Hadrijanovi memoari M. Jursenar?

dajem sve od sebe... ali te ne teram


ovde je prosla ponoc, zrikavci zricu u seoskoj tisini...imam par dana mira pred sobom (to se ja kao nadam) i bas mi se ne ide na spavanje...

Ја сам синоћ остао будан дуго иза поноћи. На срећу па сам нашао боцу South Cape умирујућег црног коју сам отворио ономад кад су ми у гостима били они што су хтели да од мене купе ауто (ал' под њиховим условима!) и у њојзи сачуване остатке достатне за једну добру чашу, иначе не бих ока склопио до зоре. А хтео сам да то метим у пилећу џигерицу кад је динстам за пиринчани рагу.

Прилично незгодна ствар за некога ко устаје у пола шест, рецимо. Још гора ако у шест већ иде да истрчи своје свакодневне три-четири миље.

Тако је то обично кад човека сколе мисли о стварима изван његовог дохвата.

A занимљиво је да је то што ти причаш било међу темама о којима је говорио наш владика пре неки дан, на освећењу једне обновљене цркве.
С тим што сам ја пропустио један део, па сам чуо како говори о људима "који у свима око себе виде црно зло, несрећу, лоше људе, грешнике и непријатеље, док истовремено само за оне који им подилазе, подижу их у висине и раде им у корист мисле да говоре истину..." па онда нисам чуо, па сам чуо "... као и ми сви остали, браћо и сестре!"
Тако да не знам која му је била идеја водиља и какву је поуку из тога требало да извучем. Обећао сам му својевремено да ћу му се пре поласка у Америку обавезно макар јавити телефоном, а најбоље ако бих могао да свратим да се још једном сретнемо, па ћу онда да га питам.

С времена на време баш озбиљно размишљам о религији.

Управо сам присуствовао иницијалном бљеску паљења прекрасне луче једног правог генија!
Заправо само чудо се догодило раније, а ја сам гледао његово обнародовање путем ТВ Авала и то емисије "Кефалица".
Концепт је да питају децу узраста три до пет година шта мисле о различитим, свакодневним стварима.
И каже једна мала дунда округле главе и густе тамне косе на питање зашто није добро да сви буду богати: "Није добро да сви буду богати, јер би онда настала катастрофа. Онда би сви покуповали све ствари и не би више имало ничега што би људи желели, све би било празно, ничега не би остао, нити би ту ишта више могло да се уради. Зато сви морају да воде различите животе."

Водите то дете што пре одавде!

ne razumem sto si navalio da ides u Ameriku?

Вала ни ја.

То што ти ми не разумемо је као да идем галеријом, па испред једне слике урадим "WOW", а ти ме питаш зашто ми се баш та слика свиђа и зашто мислим да је боља од других.
Тако да ми не остаје ништа друго него да овде пред свима истражим разлоге за "WOW".

Ево те контемплације у форми дијалога (нисам баш вешто ово урадио, па ћеш морати да прочиташ прво моју реченицу, па онда трк очима доле на одговарајућу реплику, а оне чак нису ни упарене ни нумерисане са нпр. 1) и 1А), па опет горе на моју следећу реченицу и тако горе-доле, горе-доле, док ти очи не искоче; срећом па нема дуплика и триплика, иначе зло):


- ја бре баш волим ту Америку
- плашио сам се да ћу умрети, а да је не видим, али никада себи то нисам могао онако комотно да приуштим; када сам добио green card помислио сам да је то идеална прилика, савршен спој, прст судбине или и нешто више
- хоћу да моји потомци буду Американци
- овде сам се смучио сам себи колико се осећам лоше, па сам мислио ако већ морам да идем, да бар одем тамо где очекујем да ћу се осећати добро, уместо тамо где то није случај (такав thrill никад нисам нпр. осетио за Вијену, иако смо се страшно допали једно другом; замисли кад су ме тамо Немице стално питале за пут)
- ударио сам у професионални glass ceiling после чега само може да се постепено иде надоле
- Србија је земља у константним проблемима где удобну и сигурну егзистенцију имају само људи са особинама које ја не поседујем
- у Америци нема мува, а једна ми се баш попе на ону ствар; одо' да је утепам, па на трчање, овај дијалог са замишљеним противником постаје непријатан јер је противник тенденциозан, покварен и зао

- лако ју је волети из далека, јер све је лепо само док се чека, док од себе тек наговештај да
- па што онда ниси сео на авион и дошао туристички, можда би ти понешто и остало у лепом сећању, а и било би ти јевтиније
- било би поштено онда њих да питаш да ли они то желе
- а како знаш да ћеш се овде осећати добро
- шта мислиш несрећниче чиме ћеш тек овде да се бавиш? нечим бољим? и да ће ико да те уважава?
- Србија полако излази из кризе и ствари тамо ће се постепено побољшавати, док је Америка тек на почетку највеће кризе у својој историји и ствари ће бити само горе; ако тамо где си рођен, одрастао, школовао се, где говориш језик ниси у стању да се снађеш, како ћеш тек овде? Уосталом, те особине за које мислиш да их немаш или су ти гнусне, па оне су још потребније овде у Америци, без њих тек овде има да пропаднеш!
- нема мува? @$%@&*@**??!!!! И где бежиш сад, тек смо загребали површину, дај да кажемо људима праву истину какав си ти у ствари човек! Еееј, стани бре, теби говорим, мајмуне....

saslusah, razumedeh (razumedeh???? razumeh???)

da li sam spomenula da sam slomila levu ruku pa muku sad mucim kucajuci....

ucim nekog wannabe dalmatinca hrvatskom (hehe )--nije ni cudo sto smo kombinacija zbunjeno/sludjenih... nas jezik (ili, kako ga oni zovu, BCS) niko normalan ne moze da nauci i ostane normalan

hoces i ovde biti advokat?

Далматинци не говоре рвацки.
Што је красно.
Не зато што не волим рвацки, напротив, већ зато што још више волим далматински.
Јел' му читаш Слободну Далмацију? Коментаре читалаца, а имају и форум, и то добар.
Има једна женска, Јелена Розга се зове, певала је са оним маторим первертима из Магазина, сад ради и соло, та мала има тако секси далматински акценат да ми се уши зајапуре сваки пут кад је чујем, иако је глазба она фестивалска...

Тамо нећу бити ништа, како ствари стоје.

slawen ::Далматинци не говоре рвацки.
Што је красно.
Не зато што не волим рвацки, напротив, већ зато што још више волим далматински.
Јел' му читаш Слободну Далмацију? Коментаре читалаца, а имају и форум, и то добар.
Има једна женска, Јелена Розга се зове, певала је са оним маторим первертима из Магазина, сад ради и соло, та мала има тако секси далматински акценат да ми се уши зајапуре сваки пут кад је чујем, иако је глазба она фестивалска...

Тамо нећу бити ништа, како ствари стоје.

zasto tako stoje?


ovaj moj jos nije ni prozborio ni na jednom hehe nismo se upoznali jos ni sa svim padezima, tako da je svaka ostala diskusija bespredmetna

amans* ::

zasto tako stoje?

Ах, па ваљда због мене, нисам довољно добар, нити сам се на време потрудио да будем бољи.
И тако то. Ал' ја гурам даље!

Немој човека да гњавиш с'падежи одмах на почетку, убићеш му вољу начисто.

Још дететом, кад смо по сили закона почели да учимо енглески у петом основне, накуповали нам оне речнике од по хиљаду-две речи енглеско-српског спреда, а српско-енглеског отпозади и граматиком на зеленим листовима у средини. Е, у тој граматици пише да енглески језик има све исте падеже к'о наш. Мајке ми. Ако ти треба, могу овде да препишем, па да шокираш тог будућег Далмоша.

slawen ::

amans* ::

zasto tako stoje?

Ах, па ваљда због мене, нисам довољно добар, нити сам се на време потрудио да будем бољи.
И тако то. Ал' ја гурам даље!

ajd bre....dacu ti sve cerine knjige (sto nije pobacala) i ima da slupas lawskul za godinu dana--ma i za manje u ND

Хау јес ноу.
У НД немају студије права, колико сам ја видео.
Само нешто мало кривичног у Мајноту, али тај ионако није лиценцирала АБА, соу...

С друге стране, ту је Мурхед у Минесоти, и они имају неки универзитет, мораћу то да проверим.... само преко потока од Фарга.

Темптинг.

distance learning rulz
mogo bi vec da pocnes

Шооо дистанц? Како дистанц? Образложи.
То као прво.
А као друго, ја имам 45 година, а радим од своје осамнаесте, породичне и остале прилике сад да не износимо, енглески говорим к'о преко мобилног коме се испразнила батерија, ја сам бре једна напаћена душа и ти ми сад кажеш да сам као добар лрннинг матиријал?
Е, слатка моја..

pricam ti pricu, knjigu u ruke i teraj
napacena dusa, hehe

Ствар је комплексна, али свакако вредна размишљања и труда. Добра идеја. Хвала. Баш оно што ми је требало.
А шта мислимо о Вирџинији?

Малочас ми дошли опет неки купци за кола.
Да објасним: поставио сам цену неких €600 нижу од тржишне, али ипак €190 изнад психолошке границе која означава багателу. Да, тачно €190, не €200.
И сви одреда до сада се за то лепе. И сви мојих €190 заокружују на 200.
Све је супер, одмах би купили, али може ли да буде јевтиније за тих 200 евра.
Не може. Знате, ја у ствари не продајем кола, ја вршим социолошки експеримент. Правим табелу.
Како?
Па лепо. Ви знате колико овакав ауто кошта и свесни сте да су моја кола далеко јевтинија од праве цене.
Да, и несвесно искрено одговара потенцијални купац.
Е, ја сада мерим колико су Срби алав, глуп и поводљив народ. Утврђујем колики је проценат оних који су спремни да пропусте добру прилику и за колико новца.
Па где сам ту ја са мојом понудом?
У отприлике 85% популације.
Али какав је ваш интерес у свему томе?
Слушај пријатељу, да ти кажем поштено, мени 200 евра ништа не значи, али много волим да зајебавам народ. Разумећеш ме.
И најшири осмех на свету....