Кујна, летња и зимска

Ту се враћамо на твој надахнути прилог раду наше мале заједнице који се дотицао амбалаже за зидарску пиву у светлу соцреалистичке естетике (рубрика "Боље нас нашли", страна друга или трећа) и епохалној идеји да се споменик двадесетом веку излије из смеђег стакла као пет метара висока скулптура у облику ди пивске боце.

Флаша за киселу воду никад неће достићи тај симболизам...

slawen ::
Флаша за киселу воду никад неће достићи тај симболизам...

Zasluzeno!

Nego, koliko moras biti uvrnut da bi ti tako jedna asocijacija pala na pamet ( a nije da se nisam naisao na volej)?

nisam se registrovala poradi govedje supe (govedske juhe) nego poradi pominjaja peste, gundelja i tokajca.

u nekom proslom zivotu, putovala sam cesto u pestu. gundelj, naravno, fina kafana, ali nista spektakularno. pored gundelja, prvi "komsija" je bagolivar eterem. nije luksuzno kao gundelj, ali... hrana prava, domaca, madjarska. restoran vode i u njemu rade iskljucivo zene. upola jeftiniji nego gundelj. pasteta od guscije dzigerice nije pate de foi gras (ne kazem da ne volEm) nego ona prava, domaca. s gombicom guscije masti (slawene, to ti je majka cuvala u teglici) tostom, przenim lukom i tako to...

tokajac: kao i NE nikad nisam shvatala kvalitet tog vina. sladunjavo, a ne volim slatka pica. kad tamo medjutim, odemo kolege i ja u moj omiljeni #2 restoran u pesti - tom george. na meniju przena guscija dzigerica sa strudlom od jabuka i breskvama. hrabro odlucim da to izaberem za veceru. kolega takodje. sad treba odabrati vino. kaze on: tokajac. kazem ja: ali to je slatko. kaze on: veruj meni, te na svoju radost poslusam. bese to redak uzitak. ta vecera i tokajac uz to.

zakljucak: u vinu se ne moze uzivati ako ne ide uz odgovarajucu hranu, ili u hrani se ne moze uzivati ako uz to ne ide odgovarajuce vino

"zli jezici" kazu da je vlasnik isti. gundelj i bagolivar eterem posedovao je (mozda jos uvek) isti covek koji je posedovao moj najdrazi njujorski restoran cafe des artistes kod lincoln centra. cula sam da su cafe des artistes nedavno zatvorili pod izgovorom da je promet opao. moja observacija: osamdesetpetogodisnji vlasnik odlucio da se peMzionise da bi vise vremena provodio sa svojom, mnogo mladjom, boljom polovinom :)

zbunjena :: s gombicom guscije masti

Podsjeti me, bio ljetos u nekom selu na bivsoj BRD i DDR granici i otisao sa lokalnim Svabama na veceru u neku lovacku kucu. I sad prije nego sto ce iznijeti srnetinu, donese nam prsata Helga onaj njihov razeni hljeb i svinjsku mast. Nije bila bijela, vec nekako smedjkasta, posuta krupno mljevenim biberom i isjeckanim persunom.

Ja se odvalih mazuci onu mast na hljeb, k'o da 10 dana nista nisam jeo. Trebalo je da u jebenu Njemacku odem da se u meni probudi slavonski seljak.

zbunjena ::nisam se registrovala poradi govedje supe (govedske juhe) nego poradi pominjaja peste, gundelja i tokajca.

А тамо негде рецимо деведесете или мало пре опкладим се ја у ручак са једним наивним и необавештеним, а прошним другаром око нечега, стварно не могу да се сетим око чега је било, па пошто сам (природно) добио, идемо на ручак.
Где? У Пешту, у "Њу Јорк", наравно. Најбољи ресторан у овом делу света.
Моја вожња и гориво, његов цех за клопу & пиће.

Тада је горе у приземљу била пастицерија, а ресторан доле у подруму. Још га није била званично преузела Boscolo група, уствари мислим да су га већ били купили, но нису нису хтели да мећу амблем на фасаду, али су увелико текли радови са стране Дохањи, па смо морали да се паркирамо мало даље низ Јожеф корут.

И сад, то око комбиновања хране и пића, ми смо стигли око четири - пет поподне у кафану, па тражимо да видимо шта имају, а конобар нам се извињава и каже да је време ручка прошло и та срања (пази, деведесета, можда чак и '89, само што су били однели споменике на чишћење, а Американци увелико започели оне хотеле уз Дунав), онда му ја ту објасним да не буде педер него да види са куварима шта може да се учини, нисмо ми ипак обични гости, он ће онда а шта би ми то изволели, кажем, препустићу то мајстору нека се истакне и тако...
Донесу нама неко срање од бареног меса са поврћем....
Не, не, журим. Прво смо имали супице, из опреза наручим парадајз-чорбу, онај другар узме неку "мађарску", зајебе се невиђено. Неко као хладно предјело нисам ни видео добро у оном полумраку (атмосфера је била стварно секси: мрамор камен и барокне позлате, тамно дрво и тимпанони стубова чипкалајк), а нисам ни стигао да окусим ништа, све је у делићу секунде у себе сабио мој сапутник, да затрпа супу, ваљда. Ту је већ мени постало све сумњиво, па кренем да се стоички наливам чивасом, тако да кад су нам коначно изнели гореописано "главно јело" више нисам уопште био гладан, тачније, био сам нацврцан таман толико да ми не буде ни мало непријатно због празног стомака. А занимљиво је и то да су паузе између јела биле к'о у позоришту.

Салатице, десерти, то већ не памтим, чини ми се да смо били добили чак и неку туршију (крај лета био). И пази сад о вину. Из својих ранијих путовања по источном блоку знао сам да су комунисти упропастили комплет винарство где год да би се нашли и да ни по коју цену не треба наручивати домаћа вина, већ напротив, куповати она која увозе, и то најскупља, јер због повољног односа домаће валуте и долара (замењено "на црно") тај посао је вазда био екстремно исплатив. Тако сам се био наврз'о на неку алжирску маскару у Бугарској, кад год бих се био задесио у Нишу ишао бих до Софије, и то, пази парадокса, у кафану Хунгарија (отуда ми све остало повезано у глави) где сам сваки пут узимао по два туцета, али то је већ друга прича.
Било како било, овај што био изгубио опкладу, рачунајући ваљда да ће да прође јевтино (тада је у HU, RO, BG итд. све заиста било бамбадава, под условом да си могао да нађеш; криво ми и дан данас што не купих онда стан у Пешти, јој, коњу!), а чувши претходно за токајац, реши да крунише свој гастрономски доживљај једном боцом тог знаменитог напитка. Већ сам вам изнео разлоге зашто сам остао у стик-ту-чивас моду. А и да нисам, не бих пио вино, јер сем парадјз-чорбице ништа друго нисам ни јео, није ми се допадало како изгледа. Дакле, добије човек токај произведен у некој зем. задрузи. Мало прозук'о.

Прескочио бих непријатне детаље око плаћања рачуна и његовог израза лица том пригодом (направио сам једну веома успелу фотографију која о томе сведочи, мораћу да је потражим кад се вратим с'посла), као и детаљан опис куповине једног печеног пилета из излога продавнице/печењарице близу синагоге; акценат бих ставио само на тежак пролив од којег је мој пријатељ патио целим путем до срца Србије и проблем недостатка довољног броја одморишта, клозета и тоалет-папира крај ауто-пута, због чега ми је било дошло да га оставим негде у врзини. Изгледа да су читаву ситуацију сагледали и сами домаћини, јер је аутопут М5 који је накнадно изграђен сад баш добро покривен с наведене фацилитис.

Поента би била да се потпуно слажем са Збуњ да у знаменитим ресторанима не мора нужно да се добро једе, што сам и нагласио у свом претходном излагању (да нисам био задовољан гулашом у "Гундељу"). А и да је рискантно наручивати јело чије име не можеш да прочиташ и/или изговориш. Џаба што ти конобар објашњава шта је то.

А у "Њу Јорк" и данас готово да не свраћам. Пар пута на кафицу и то је све. Снага првог утиска.

slawen ::

zbunjena ::nisam se registrovala poradi govedje supe (govedske juhe) nego poradi pominjaja peste, gundelja i tokajca.

А тамо негде рецимо деведесете или мало пре опкладим се ја у ручак са једним наивним и необавештеним, а прошним другаром око нечега, стварно не могу да се сетим око чега је било, па пошто сам (природно) добио, идемо на ручак.
Где? У Пешту, у "Њу Јорк", наравно. Најбољи ресторан у овом делу света.
Моја вожња и гориво, његов цех за клопу & пиће.

Тада је горе у приземљу била пастицерија, а ресторан доле у подруму. Још га није била званично преузела Boscolo група, уствари мислим да су га већ били купили, но нису нису хтели да мећу амблем на фасаду, али су увелико текли радови са стране Дохањи, па смо морали да се паркирамо мало даље низ Јожеф корут.

И сад, то око комбиновања хране и пића, ми смо стигли око четири - пет поподне у кафану, па тражимо да видимо шта имају, а конобар нам се извињава и каже да је време ручка прошло и та срања (пази, деведесета, можда чак и '89, само што су били однели споменике на чишћење, а Американци увелико започели оне хотеле уз Дунав), онда му ја ту објасним да не буде педер него да види са куварима шта може да се учини, нисмо ми ипак обични гости, он ће онда а шта би ми то изволели, кажем, препустићу то мајстору нека се истакне и тако...
Донесу нама неко срање од бареног меса са поврћем....
Не, не, журим. Прво смо имали супице, из опреза наручим парадајз-чорбу, онај другар узме неку "мађарску", зајебе се невиђено. Неко као хладно предјело нисам ни видео добро у оном полумраку (атмосфера је била стварно секси: мрамор камен и барокне позлате, тамно дрво и тимпанони стубова чипкалајк), а нисам ни стигао да окусим ништа, све је у делићу секунде у себе сабио мој сапутник, да затрпа супу, ваљда. Ту је већ мени постало све сумњиво, па кренем да се стоички наливам чивасом, тако да кад су нам коначно изнели гореописано "главно јело" више нисам уопште био гладан, тачније, био сам нацврцан таман толико да ми не буде ни мало непријатно због празног стомака. А занимљиво је и то да су паузе између јела биле к'о у позоришту.

Салатице, десерти, то већ не памтим, чини ми се да смо били добили чак и неку туршију (крај лета био). И пази сад о вину. Из својих ранијих путовања по источном блоку знао сам да су комунисти упропастили комплет винарство где год да би се нашли и да ни по коју цену не треба наручивати домаћа вина, већ напротив, куповати она која увозе, и то најскупља, јер због повољног односа домаће валуте и долара (замењено "на црно") тај посао је вазда био екстремно исплатив. Тако сам се био наврз'о на неку алжирску маскару у Бугарској, кад год бих се био задесио у Нишу ишао бих до Софије, и то, пази парадокса, у кафану Хунгарија (отуда ми све остало повезано у глави) где сам сваки пут узимао по два туцета, али то је већ друга прича.
Било како било, овај што био изгубио опкладу, рачунајући ваљда да ће да прође јевтино (тада је у HU, RO, BG итд. све заиста било бамбадава, под условом да си могао да нађеш; криво ми и дан данас што не купих онда стан у Пешти, јој, коњу!), а чувши претходно за токајац, реши да крунише свој гастрономски доживљај једном боцом тог знаменитог напитка. Већ сам вам изнео разлоге зашто сам остао у стик-ту-чивас моду. А и да нисам, не бих пио вино, јер сем парадјз-чорбице ништа друго нисам ни јео, није ми се допадало како изгледа. Дакле, добије човек токај произведен у некој зем. задрузи. Мало прозук'о.

Прескочио бих непријатне детаље око плаћања рачуна и његовог израза лица том пригодом (направио сам једну веома успелу фотографију која о томе сведочи, мораћу да је потражим кад се вратим с'посла), као и детаљан опис куповине једног печеног пилета из излога продавнице/печењарице близу синагоге; акценат бих ставио само на тежак пролив од којег је мој пријатељ патио целим путем до срца Србије и проблем недостатка довољног броја одморишта, клозета и тоалет-папира крај ауто-пута, због чега ми је било дошло да га оставим негде у врзини. Изгледа да су читаву ситуацију сагледали и сами домаћини, јер је аутопут М5 који је накнадно изграђен сад баш добро покривен с наведене фацилитис.

Поента би била да се потпуно слажем са Збуњ да у знаменитим ресторанима не мора нужно да се добро једе, што сам и нагласио у свом претходном излагању (да нисам био задовољан гулашом у "Гундељу"). А и да је рискантно наручивати јело чије име не можеш да прочиташ и/или изговориш. Џаба што ти конобар објашњава шта је то.

А у "Њу Јорк" и данас готово да не свраћам. Пар пута на кафицу и то је све. Снага првог утиска.

Sad mi se bas ide u Budimpestu! Nisam nikad bio, a citam sta pisete pa mi se cini da mnogo propustam.

Sledece ljeto kad budem u SRB, obavezno idem i do Budimpeste.

Ко још осим деде (а ту су разлози велика тајна) иде у Будимпешту својом вољом...? Та ајте молим вас.

idem dobrovoljno u budimpestu kad god mogu. kad krenem u srbijicu, ja prvo do peste, pa odatle minibusom za beograd. razlog: mnogo je jeftinije leteti na ferihegi nego na teslu. imam prijatelje u budimpesti, jako dobre. jednim udarcem ubijem dve, tri do cetiri, pet muva. vidim prijatelje u pesti, stignem u beograd bez problema, svratim u zerbo na (zavisi od doba godine) kesten pire sa slagom, zerbo kocke ili vec nesto trece. na zalost, posao me vise ne vodi na tu stranu, pa se moram snalaziti :lol:

Ех да... јефтиније је. Знам. Пријатељи - добро, ајде, треба видјети пријатеље. Али Будимпешта, таааа Будимпешта... чему тај град... :face:

Пази 'вамо, са'ћу ти је омилим, објаснивши ти да је Будимпешта у ствари стари срБски град:

Називи Будим и Пешта потичу од словенских речи за огњиште - буде и пеште.
Тако ми имамо Пештер, рецимо.

Боље?

Нимало боље.

Чудо.

Ма наставите ви о храни, скренух разговор на моју нетрпељивост према Аустро-угарској.

Јој, па да, ти си из Босне...

slawen ::Јој, па да, ти си из Босне...

Iskusno. :D

Jeftinije je reci Obami da je n.. nego Hercegovki da je izbosne.

Ма разумеће мене моје пиле, имао сам тежак дан, на последњем данашњем суђењу мој брањеник (код нејм као - какао) је давао завршну реч једва сат и по времена. Почео је читањем Кафке, а завршио клетвама "Онако како ми судите и вама ће бити суђено!"

Сјајан лик, то је онај што га ухапсили кад ишао да добављачу рекламира хероин због лошег квалитета, отац му био председник општине Костолац (или Пожаревац, слагаћу вас) испред радикала.... Писало по разним новинама.

Ја сам у ту причу упао пред сам крај, кад је геније схватио да од свог првог адвоката нема никакве вајде.
И пошто се већ био солидно укопао, ја се окренем јединој могућој одбрани - да је као стварно мислио да је у кеси какао, а не улични хероин који не може даље да се крсти. Па ту кварно испитам вештака који је радио квантитативну анализу, тактиком подизања репа, као па јел' ви тамо у институту имате неке специјалне и компликоване инструменте, апарате и машине (покрет рукама којима у ваздуху обухватам ту огромну скаламерију) којом обављате те анализе, а вештак се ту упусти у хвалисање, а онда иде питање па јел' мог'о окривљени те анализе да обави сам кући - нема шансе, презриво одговори вештак, никако, одлично, кажем ја, ако није могао да утврди поуздано проценат хероина у смеси која му је одузета, а није је лично пробао (тврде сви сведоци, чак и сведоци оптужбе) онда није могао да има ни субјективно сазнање о психоактивном јој дејству, дакле стварно је могао да верује да је у питању какао, а не гудра, кад ће мој брањеник у завршној речи ма ја сам од тога скувао шољу какаоа и попио је на екс и ништа ми није било, ето вам ваше анализе...

Од њега је био јачи само један геније из Чачка, преварант sui generis, кога поверилац (мој клијент) нахвата у некој кафани да му својеручно напише и потпише признаницу о дугаваним парама, али после то овај негирао на суду, као присилили га, добро, питам га ја, како вас је то присилио, да ли вам је он диктирао шта ћете да напишете, ха, насмеја се Чачанин, он ће мени да диктира, један обичан шофер, ја сам бре грађевински инжењер, сам са ја то срочио!
И тако...

врло_јак_тим ::Ма наставите ви о храни, скренух разговор на моју нетрпељивост према Аустро-угарској.

joj, pile, pa tebe niko nije obavijestio da austrougarska ne postoji odavno? verujem da se ni tvoja baba ne seca te "nakaradne tvorevine". ali...

austrougarska nam ostvi neke delikatese, neku finu 'ranu, kao na primer: kifle s puterom i sunkom, rinflajs, paprikas, supu i pecenje

saher tortu, princes krofne, krempite i tako to... ko zna o cem' pricam, nek' se nadoveze

slawen ::Јој, па да, ти си из Босне...

Уопште ми није смијешно. Ни симпатично.

zbunjena ::

врло_јак_тим ::Ма наставите ви о храни, скренух разговор на моју нетрпељивост према Аустро-угарској.

joj, pile, pa tebe niko nije obavijestio da austrougarska ne postoji odavno? verujem da se ni tvoja baba ne seca te "nakaradne tvorevine". ali...

austrougarska nam ostvi neke delikatese, neku finu 'ranu, kao na primer: kifle s puterom i sunkom, rinflajs, paprikas, supu i pecenje

saher tortu, princes krofne, krempite i tako to... ko zna o cem' pricam, nek' se nadoveze

Жив је (убацити име) умро није док је (опет убацити име) и партије. Елем, обавијестили су ме и да је Хладни рат завршен, но ја нисам баш сасвим сигурна. А с обзиром да живим (трајна адреса и лична карта, и немам двије личне и нећете ми одузети голфа!) у земљи која опасно личи на мала ноћна др*ања Бењамина Калаја, та прича да Аустроугарска више не постоји мене неће заварати.

Као прво, моје све бабе су се сјећале и селидбе са Карапта, ако ћемо тако. А сјећати се накарадне творевине (наводни знаци уопште нису потребни) није тако тешко. Јер као што рекох - куд год кренем, о њу се спотакнем (илити подстакнем, што би рекла једна моја бивша комшиница). Елем, Аустроугарска нам није оставила ништа - што је од њих остало (а велика је разлика када ти оставе у шерпи преостале три сарме или пуњене паприке и када ти оставе на 5 тањира остатке раштана који им се није свидио, мало меса што га нису добро остругали са паприка које иначе не једу јер им ставарају киселину) може послужити. Рецимо то што су неко турско гробље у тадашњем Требињу склонили, поплочали простор и посадили платане - то је био један врло фини потез и то поздрављам. А остало... Знам рецимо да су били веома темељити: на примјер, када су рушили цркве, нису то радили као страствене и полу-дивље Османлије, онако стихијски, руши јер ти се може, ружи јер си главни, него фино минуциозно, до темеља, па и испод темеља, па забетонирај, па направи бразду и успи соли. То мора да им се призна. Зар не.

Кифла са путером - то је као њихов изум? Ама уозбиљимо се. Супа такође њихов изум? Ово је као да слушам Рашу Попова. С тим да је он симпатичан. А ринфлајш не знам шта је, паприкаш - то не једем, печење - па добро, то ми је као и пита - ако нема ништа друго.

Та захер торта ми је ужасавајућа, кремпита је једна одлична ствар, а принцес крофне су велика превара - увијек те маме, и када се коначно одважиш да их поједеш, на крају испадне да нису ништа специјално. А обећавају много. Имадох једног дечка, врло сличног.

.... а имамо и Будимље и Будимља....

Могла би већ да разумеш моје фине алузије.
Ако ти кажем "Јој, па да, ти си из Босне!", то не треба да ти буде ни смешно ни симпатично (у ствари, јесте и једно и друго), већ да ти укаже на проблем предрасуда и њиховог погубног утицаја на резонско расуђивање.
Понављам ти и овога пута нимало шаљиво, за већину људи из Србије, бар до ових ратова и растурања тзв. СФРЈ, сви из БиХ су били једноставно босанци. Чак са малим б.
Оно што је тамо, у БиХ било битно и због којих разлика је на крају крајева и све изашло на лоше, овде није једноставно постојало у главама људи, а то се итекако броји. Снага предрасуда. Намерно генерисаних (вицевима, пословицама? нпр. овде су говорили "ако хоћеш да запеваш, иди у Босну, ако хоћеш да заиграш, иди у Шумадију, а ако хоћеш да.... е, то треће сам заборавио, али битно је да нико није размишљао да ли у Босни певају муслимани, Срби, рвати или Јевреји) или као плод природне инерције и склоности људског ума да уместо реалним феноменима барата њиховим симболима као резултатима генерализујуће унификације.
Предрасуде могу бити афирмишуће, деминишуће, или просто без икакве везе са стварноћу.
Тако је и у погледу Кунд(а)К монархије. Некоме се чини дивном, неком је била њесра, а неко мисли да је то још једна пропала завера Ватикана и Розенкројцера. Ти о њојзи пишеш са извесном фактографском потком, али, будимо искрени (а ја то бар знам, пос'о, шта ћеш) чињенице се могу представљати на стотине међусобно чак опозитних начина. Са друге стране, не можеш на силу импутирати своје разлоге зашто је теби била без везе или чак лоповска ономе коме је АУ била дивном, јер очито тамо тих ствари није било, или је било супротно.
Зато сам и написао "ти си из Босне" јер су овде децу по школама учили да су клети Аустроугари анектирали Босну и онда јој експлоатисали шуме и рудна богатства, па да би то ефикасније радили, направили као неке шине и као неке тунеле и мостове и ништа друго, а то су ионако све порушили приликом повлачења кад смо им показали њиховог бога. Па се подразумевало да босанци имају одијум према АУ. И тако још...

Е, сад, од свих међукултурних интерференција и утицаја, можда је најзајебанији онај кухињски.
О томе, и о још по нечему, овде пишемо.

Разумијем ја твоје алузије, али оне нису ни издалека фине. Нити софистициране. Као што сам рече, оне су предрасуде, тј. једноставно продукт незнања, зависти и мржње. На њих, као такве, ја не могу благонаклоно да гледам. Нарочито не ако их изговараш ти. Да је то рекао неки идиотикус, па да му кажем да га дува и продужим даље – хајде де. Али ти то кажеш, чак и без наводних знака, а онда, као шлаг на торту (захер), још ми држиш слово о томе како треба да имам за то разумијевања.

„Па да, ти си из Босне“, на шта ја морам одмах да сједнем, ставим прст на чело, и гле, да откријем како неки „да комшији цркне крава“ народ у Србији, мрзи све преко Дрине, све је то Босна и све је то за малога слова, а онда ћу да се бацим на историју, антропологију, социологију и психопатологију, па ћу да пронађем корјене свега тога и онда ћу са хришћанским уздахом да кажем: Ах, опрости им јер су стока. Опрости им јер их и овдје једна слична стока назива ниским и глупим циганима, који само маре за паре и швалерацију. На то ће још једна лампица да ми се упали, па ћу опет на оне књиге да навалим и да схватим из чега извире та предрасуда народа кога неправедно називају босанцима... И тако ћу доживјети просвјетљење. И онда ћу да схватим и како је ствар визуре шта мислимо о Аустро-угарској монархији и како чињенице могу бити овакве и онакве.

Схватићу и то да: када простор Босне и Херцеговине који је за мене увијек и само "Босна и Херцеговина" једна накарада и побачај држава, зовете Босном само, (а нас босанцима), подвлачите оне болесне германске идеје, које су добиле крила са монархијом коју највише мрзим. Али то је ОК и то је ствар визуре. Што нас доводи до теме – хране. Ствар је визуре шта се дешавало у овом говнету и експерименту од државе, БиХ, тј. босни – све је то било давно, та има 15 година од тада, а ћевапи, бурек и буреџике остају форевер.

врло_јак_тим ::

zbunjena ::

врло_јак_тим ::Ма наставите ви о храни, скренух разговор на моју нетрпељивост према Аустро-угарској.

joj, pile, pa tebe niko nije obavijestio da austrougarska ne postoji odavno? verujem da se ni tvoja baba ne seca te "nakaradne tvorevine". ali...

austrougarska nam ostvi neke delikatese, neku finu 'ranu, kao na primer: kifle s puterom i sunkom, rinflajs, paprikas, supu i pecenje

saher tortu, princes krofne, krempite i tako to... ko zna o cem' pricam, nek' se nadoveze

Жив је (убацити име) умро није док је (опет убацити име) и партије. Елем, обавијестили су ме и да је Хладни рат завршен, но ја нисам баш сасвим сигурна. А с обзиром да живим (трајна адреса и лична карта, и немам двије личне и нећете ми одузети голфа!) у земљи која опасно личи на мала ноћна др*ања Бењамина Калаја, та прича да Аустроугарска више не постоји мене неће заварати.

Као прво, моје све бабе су се сјећале и селидбе са Карапта, ако ћемо тако. А сјећати се накарадне творевине (наводни знаци уопште нису потребни) није тако тешко. Јер као што рекох - куд год кренем, о њу се спотакнем (илити подстакнем, што би рекла једна моја бивша комшиница). Елем, Аустроугарска нам није оставила ништа - што је од њих остало (а велика је разлика када ти оставе у шерпи преостале три сарме или пуњене паприке и када ти оставе на 5 тањира остатке раштана који им се није свидио, мало меса што га нису добро остругали са паприка које иначе не једу јер им ставарају киселину) може послужити. Рецимо то што су неко турско гробље у тадашњем Требињу склонили, поплочали простор и посадили платане - то је био један врло фини потез и то поздрављам. А остало... Знам рецимо да су били веома темељити: на примјер, када су рушили цркве, нису то радили као страствене и полу-дивље Османлије, онако стихијски, руши јер ти се може, ружи јер си главни, него фино минуциозно, до темеља, па и испод темеља, па забетонирај, па направи бразду и успи соли. То мора да им се призна. Зар не.

Кифла са путером - то је као њихов изум? Ама уозбиљимо се. Супа такође њихов изум? Ово је као да слушам Рашу Попова. С тим да је он симпатичан. А ринфлајш не знам шта је, паприкаш - то не једем, печење - па добро, то ми је као и пита - ако нема ништа друго.

Та захер торта ми је ужасавајућа, кремпита је једна одлична ствар, а принцес крофне су велика превара - увијек те маме, и када се коначно одважиш да их поједеш, на крају испадне да нису ништа специјално. А обећавају много. Имадох једног дечка, врло сличног.

upravo pojedoh punjenu papriku ostalu od sinoc(KE). bio mi zet na veceri.

kifla s puterom: slawen ce mozda znati za one bledunjave, krupne kifle res korice i meke sredine kojih vise nema u beogradu. (trazila ja zimus, odveli me u poslasticarnicu u pancevu, koja ima najbolje kifle, ali nije to - to. tak'e kifle umem i ja da napravim.

'esi li to ti htela da kazes da ja, za razliku od rase popova nisam simpaticna? ako, pile, ako, ne voles me, pa to ti je.

princes krofne nisu velika prevara. treba ih znati napraviti. testo je jako osetljivo, a fil moze da se pravi na razne nacine.

sto se decka tice, dobro je da si ga se resila. da je bio cemu, bio bi prava princes krofna :lol:

врло_јак_тим ::, а ћевапи, бурек и буреџике остају форевер.

bolikita, da ne kazem politicki razgovori su puno vazniji od hrane? dopalo mi se ovo kafance, s pocetka, sad mi malo..... :sleep:

zbunjena ::
'esi li to ti htela da kazes da ja, za razliku od rase popova nisam simpaticna? ako, pile, ako, ne voles me, pa to ti je.

Вјерујеш ли да ми је требало 10 минута да укапирам да си рекла Раше Попова, а не расе попова (раса - расе, поп-попови). Не, нисам хтјела рећи да ти ниси симпатична. Дапаче, врло си симпатична.

sto se decka tice, dobro je da si ga se resila. da je bio cemu, bio bi prava princes krofna :lol:

Ма то је било ионако нешто за "окоокуће"

Е сад нешто друго: Вечерас, тачније данас послије подне, одосмо код Џејмија у ресторан [You must be registered and logged in to see this image.]

Дуго времена ме је тај ресторан нервирао - сваки пут кад прођем неки ред, ја размишљам: ма дај, глупа фенсерајка, још да стојим као идиот ту на улици да бих, аман, јела ту храну. Е па нећу.

НУ!, данас одосмо тамо негдје око 18.30, људи који су дошли ту на ручак отишли, а они што треба да дођу на вечеру још нису почели да пристижу, те тако без проблема добисмо сто. Ресторан је талијански, цијене сасвим ОК, а особље - е то је посебна прича. НИКАДА нисам била у ресторану гдје су људи тако спонтано љубазни. И некако весели. Много их је, стално парадирају горе-доле, ја снимила два нека делегата симпатична, па их снимала, док сам јела веома, веома лијепу пасту карбонара, пила неко врло фино вино (BARBERA D'ASTI CA' DEL MATT 2003 PIEMONTE), а онда се олешила од дезерта који је био толико чоколадни и сладоледни, да је то за падање у несвијест. И еспресо на крају. Дивно. Џејми царе, ипак ниси фолирант.