Isn't The Green My Favorite Colour?

Kreni redom po bankama (ako te odbiju u jednoj "branch" iste banke, ti udji u drugi 500m dalje) i slozi I'm pricu o potrebi da omas bank account radi najma stana. Redom. 5 banaka, 20 "branches" dok ti jedna ta "representative" ne primi to. Takodje, trazi "can I please talk to your supervisor? Is there a supervisor I can talk to?".

Хмммм....
Релокација одавде ми се све више и више чини као питање живота и смрти.
Могу ли авионске карте да се купе за готовину? Данас сам једва успео да преварим црнкињу на рецепцији да ми продужи боравак у овом назовихотелу и да јој то платим у кешу. Прича о Европи (ионако сам то био планирао да експлоатишем, ово ми је дошло као лакша вежба).
И уопште, шта то овај народ има против сопственог Бога (новца) у његовом изворном облику?

Europe sells. Nice work.

Kesh = manipulativni, resource, opportunity cost, theft/fraud risk troskovi. Welcoe to "service economy".

A i "security state" cashless/more controllable/trackable society. It's because of the terrorists, ya know?


Ne znam da li moze avio-karta da se kupi za kesh (valjda moze, svasta; al' opet...). Nisam nikad kupovao avio-karte za kesh ovde.

Probaj.

Ako ne moze, autobus moze.

A moze da se unajmi i taxi/cab/towncar limo za kesh. Stavise, kad sam se vracao kuci iz tvog hotela, taj vozac sto je dosao da me pokupi mi, raspitujuci se gde ja to idem pa kad sam mu rekao da ne idem nigde/ne idem na aerodrom nego kuci 20 minuta odatle otprativsi prijatelja u Richmond; dakle taj mi lik onda kaza da bi unajmiti takav cab/towncar do Richmonda verovatno izaslo $400 i da taj moj prijatelj gresi sto ide avionom. Nisam hteo da se upustam u diskusiju sa potpuno nepoznatim covekom o tome kako si ti to platio mesecima unapred iz jedne sasvim druge zemlje ali nisam ni zaboravio sta je rekao.

Nastavi ti sa pokusajima da ipak otvoris racun. Sve i da se pomeris negde drugde, imaces bar taj jebeni racun otvoren (online-capable) za kad ti ga budu trazili na uvid na nekoj buducoj drugoj lokaciji.

I will keep you posted on those other "leads" we discussed earlier.

Kako stoje stvari sa e-mailom? Jesi otvorio yahoo ili gmail nalog?

Ствари са рачуном иду од лошега ка смешном.
Данас свратим у један севен-илевен да видим како стоје ствари са припејд Виза картицама.
Пази када продавац, неки нигеријски црнац са горим акцентом од мене није могао да верује да је и за то гованце потребан ССН. Испревртао човек све модела што је имао и крстом се крстио како бре нема.

Иначе су ти црнци страшно услужан свет. Нпр, пуштају ме да први уђем у аутобус (као јединог не-црнца), кад их нешто питам одговарају веома уљудно, данас је нпр. један лик који није био сигуран на којој станици треба да сиђем устао са свог седишта, отишао до возача, распитао се, вратио се до мене да ми објасни како и шта треба да радим, па тек онда изашао, претходно се увериши да ће возач да ме подсети када дође време.
Али са мном не покушавају да заподену разговор, док међусобно врло весело чаврљају иако се не знају, са чиме сместа престају кад им се обратиш или се само накашљеш (ово ми се стварно десило јер сам се нагутао издувних гасова са улице; "скјузми, сер", а ја нисам разумео шта хоће са тим, па сам их приупитао "јес?", на шта сам добио још једно "скјузми, сер, ајм вери сори")
Имао сам и своје прво, веома позитивно искуство са црначким малолетничким бандама; наиме, забасао сам у потрази за станом (ако ништа не буде од релокације) у један прилично оронуо и удаљен крај града у коме живе искључиво сиромашни незапослени црнци и у коме се буквално на сваком ћошку налази по једна црква (ваљда свака банда има свој блок и припадајућу цркву). Па, кад је убледела и пуна разумевања за моје пристојно одбијање њене у сваком другом погледу добре понуде (цела кућа по мизерној цени) нервозна Кирстен утекла са лица места (али не пре него што ми је обећала сјајан стан у центру, додуше по нешто вишој цени, али брендњу; изгледа је реченица "нисам сигуран да би се мојој супрузи ОВО допало" пробила лед, а о томе и причам, и тек ћу) ја се запутим ка улици за коју је било највероватније да туда пролазе аутобуси, кад ми у сусрет долазе два брата, један солидно урађен и други, који је на моје "момци, где је овде аутобуска станица" покушао пострамљено да сакрије свог недоличног другара од мог погледа искоса и уз приличан напор, на сасвим добром енглеском објаснио ми куда треба да идем.
Тамо су, међутим, на клупи седела три нека дрипца која су се са истим таквим дрипцима што су мимо пролазила у подигнутим камионетима спуштених прозора и избачених лаката слушали прегласни реп/хаус/јојо/како ли се већ то срање зове довикивали "Јо, нигар!" Србином који је преко главе претурио много, много горе ствари него што ти дечаци могу и да замисле, а будући и едукован за рад управо са таквим малолетним делинквентима од стране знамените србске правосудне академије (тада правосудног центра) и УНИЦЕФА, веома сам их љубазно запитао да ли ту стаје аутобус који би ме одвезао у Мјузиум дистрикт, с тим што сам једном од њих тројице који је изгледа био смартес екипе морао да се унесем у лице кад ме је подјебавајући питао "Хоћете да идете у музеј?" и поновим као да говорим дебилу "Д-И-С-Т-Р-И-К-Т", после чега су птичице почеле да певају како ће то да ми објасни возач/ица, јер они нису у животу сишли у даунтаун, али су потпуно сигурни да ћу некако до тамо отићи, ако већ не само једним аутобусом, онда свакако уз преседање.
За разлику од сусрета треће врсте који се одиграо првог-другог дана мог боравка овде, сада сам био сам (дакле нисам морао да стрепим ни за кога), нисам носио уз себе више од тридесетак долара и имао сам већ солидну мајлиџ у градском превозу, тако да ми није било ни мало непријатно, мада не могу рећи да ме је оставило равнодушним. Пре бих рекао да је било литл бит трили јер сам преузео на своја нејака плећа један део white man's burden.
Тако да сам запањено приметио да се моји саносиоци тог терета искључиво међусобно, што убраја и мене, али упадљиво редовно поздрављају на улици са "хау ар ју дуинг" без обзира што се видимо први и врло вероватно последњи пут.
И да у неким бесплатним ричмондским новинама које се залажу за права црнаца и осталих мањина (пази тај бисер! са друге стране, иако сам био једини белац у свим аутобусима којима сам се возио, имао сам потпуно јасан осећај да је опште мњење да сам ја ту већина, а сви остали, скупа са возачем мањина; тако да то писање новин аније чисто лупетање - ствар је, као и увек, у главама) кукају како белци држе све руководеће позиције и деле међу собом повишице.
И да нисам видео белца како ради неки посао плаћен мање од $50К. А видео сам разних дебила.

Човече, југ је закон! Али кад та психолошка бомба буде пукла....

Ричмонд је интересантан и по томе што има структуру леопардовог крзна. Свуда, па чак и јужно од реке налазе се острва белачке популације која живи по луксузним насељима (у једном сам био јутрос, а то је једно од беднијих), окружена бескрајним хладовитим шумама, тениским и голф теренима, базенима, насеља која имају своје улице, тргове, клубске кућице и слично. А онда само миљу даље опет црначке страћаре, гета, јад, беда и криминал. Иначе, међурасног криминала изгледа да има веома, веома мало. Данас су коначно, после 22 године убили неког црнца који је ваљда упуцао полицајца (чини ми се да је име О'Хара или МкКормик, закључите сами), а да при томе ни сами нису сигурни да ли је тај стварно пуцао.

Сад је девет навече и мислим да напољу има тридесет степени, а влажност ваздуха је као у Ресавској пећини.
Све је климатизовано, од продавница, преко аутобуса, па до највећег крша на путу.

Како је тамо, на северу (Бачке)?

Moral je ovoliko visok...

Imas li neki functioning e-mail nalog gde bih mogao da te promptno kontaktiram?

...структуру леопардовог крзна...

Jednu od prvih crtica koje sam napisala i objavila u novosadskom Dnevniku u davna vremena se zvala Crno-beli svet i bila je bas na tu temu, samo sto sam ja bila u Sent Luisu i sto su se sirotinja smenjivala sa bogatima u kvartu do kvarta: stojis na semaforu, s ove strane bogatasi, prekoputa stracare. Nadreala, za mene u to vreme.

Ах, та давна времена...
Стално им плаћамо данак.

Материјал за књигу се гомила. Само нисам сигуран вреди ли је писати - иако је о мени, ни ја сам је не бих читао, да не морам.

Ja nikad nisam imala potrebu (sem u tih par pocetnih americkih meseci) da pisem o sebi i svojim mislima/zapazanjima, pa cak ni kao belle lettres. Probala pa izgubila volju vrlo brzo

Нисмо се разумели.

Занимљива ствар да је наш овде кафански службени сат подешен према средњеевропском времену, па сам малопре, кад сам погледао на исти видео да сам последњу поруку написао у далекој будућности, као да сам је послао неутринима (за неупућене, у ЦЕРНу су измерили да се ти мали неваљалци крећу брже од светлости, што је привукло гомилу духовитих коментара у данашњем Посту; нпр. један се убио објашњавајући како је то (не)могуће на примеру неких тајкуна (ако сам добро пронансуовао), да би му риба одмах испод одговорила са not dating much, ya? а онда онај опет распалио како је он у ствари сјајна личност која осим у Вашингтон посту коментаре оставља и на страницама разних листова са друштвеном хроником....

Како ли се оно ради харакири?
Пиле би знало, а опет, пиле је далеко....

Што је за једног проблем, за другог је прилика.
Таман док сам размишљао како је у новој домовини та ствар са становима постављена прилично погрешно и како би требало да постоји и нека агенција не само за издавање станова, већ за тражење станова за потенцијалне закупце - налетим на једну.
Рекламирају се као Бед кредит - ноу проблем!
У ствари, то је тек друга или трећа реченица. Прво као нуде неку непокретност у закуп по нормалној, или чак веома приступачној цени (ово друго одмах изазива подозрење, али људи ретко када знају кад треба да стану), а кад позовеш дати број саопште ти да за њине услуге треба да се испрсиш симпатичних $169,95 унапред, а онда ће они да изгину тражећи ти стан. Додуше, не могу да гарантују и да ће ти наћи стан који ћеш ти да унајмиш, али ће ти свакако понудити неки.
Невероватно.
Треба још да будем захвалан Цобету и екипи (која је јоште у седлу) што ми је изоштрио чула.

И плаћам ја тако порез на глупост, да не кажем ароганцију, а све ми хладно око срца.
Колико ли сам био глуп, да не кажем арогантан?

Ne zderi se preterano.

To se nikad ne zna.

Mogao si da u baru ili prodavnici iza ugla naletis na CEO-a neke tvrtke koji bi ti, posle 45 minuta veselog caskanja sa bistrim strancem ostavio karticu pa bi te sutradan intervjuisao za nesto u svojoj kancelariji.

Tako nekako je moj prvi poslodavac, ex-bankar, ex-Drexel, ex-trader, ex-matematicar itd.) upoznao (u aerodromskom WC-u u Singapuru :)) nekog lokalnog Kineza, Rodneya pa su se posle dva sata caskanja i cekanja na avion dovoljno upoznali da bi ovaj moj sef Rodnaya sponzorisao dal' za H1B dal' za zelenu kartu, doveo u NYC, zaposlio u svojoj (nasoj) firmi i poslao na tadasnji (late '99's-early 00) projakat u Citibank. Danas je Rodney Vice President (of something, da ne otkrivam bas sve) u Citibank.

Мислим да су ми шансе да ме згази трамвај биле неупоредиво веће.
И то у Њујорку.

Ствар са таквим животним приликама је у способности личности да их препозна и одмах искористи, зграби.
До сада су ми се неколико пута већ отварале такве ситуације, у којима је требало да реагујем експресно, чак и пре него што би онај који би ми (најчешће несвесно) створио прилику схватио у пуној мери шта је учинио.
То ми се дешавало, на пример на суђењима, зато ово и кажем, и могу да себе/се пљешћем по рамену да сам у извесном проценту успевао да пружену шансу искористим. У другима сам, пак, свеједно добро поступио, јер иако нисам одмах реаговао, наш је посао углавном такав да можеш да одложиш сопствену реакцију за извесно време, само ако знаш кад да затражиш одлагање (што сам ја прилично добро погађао) или ако имаш среће, па ти се прозор са приликом не затвори и поред свих твојих глупавих настојања и погрешних потеза (признајем, десило ми се и то пар пута; зато све чвршће верујем да сам ја своју досадашњу срећу дебело потрошио).

Међутим, човек је проклет: када поступа за себе, искључиво у свом сопственом интересу, онда почне да се премишља, пренемаже, одмерава, премерава, процењује и док дланом о длан, прилика је прошла, си-и-о неке моћне твртке (or whoever) је схватио да уместо бистрог странца испред себе има струњеног сељака коме остаје да се у сатима пред зору претура по кревету у ознојеној постељини понављајући "никад више, никад више".
Тако да се помало и прибојавам таквих прилика, шта ако ми се нека и укаже, а ја оманем?
Како бих то себи опростио?

прозор са приликом

slawen ::
Међутим, човек је проклет: када поступа за себе, искључиво у свом сопственом интересу, онда почне да се премишља, пренемаже, одмерава, премерава, процењује и док дланом о длан, прилика је прошла, си-и-о неке моћне твртке (or whoever) је схватио да уместо бистрог странца испред себе има струњеног сељака коме остаје да се у сатима пред зору претура по кревету у ознојеној постељини понављајући "никад више, никад више".
Тако да се помало и прибојавам таквих прилика, шта ако ми се нека и укаже, а ја оманем?
Како бих то себи опростио?

pa sta onda, idemo dalje

amans* ::прозор са приликом

То је оно од Хесеа, кад каже да је видео у прозору пуном цвећа једну лепу цуру која има сестру поред себе...

А оно друго - опрости на експлицитном сарказму.

Nisam bas koncentrisana, tako da mi je sarkazam promakao (a mrzi me da se vracam i trazim ga), a Hesea nikad nisam citala.

idemo dalje

За сада не мрдам ама баш никуда.
Фрустрирајуће.

Imas PP na 7K. Check it out, please.

progutala ga Amerika...dogadja se to...

aloooo

:(