Knjige, internet, filmovi part II

Јутрос се стекло да сам коначно гледао Волија и прочитао најглупљу, најидиотскију, најнајкретеноиднију и најнајнајштеточинскију књигу на свету: Биба, окрени се кa западу by Звонимир Мајдак.
Ово последње најнајнај... могу и да додатно објасним - то је највероватније толико погрешно страћено време мог живота да ће ме, уз пар других срамних ситуација у којима бих се с времена на време нашао вероватно одвући у најврелије дубине пакла.
Значи, толико је комплетно њесра, да сам чак помислио да ту има још нечега - мора да има, јер је сазнање да је то неко штампао у издању библиотеке ХИТ довољно страшно само за себе; а додатна околност да је неко можда Мајдака некако натерао да то напише враћа нас у време кад су наше мајке са уздигнутом варјачом стражариле изнад порођајних мука наших првих домаћих задатака.
Можда је, мишљах, та књига више од мувосерине на грбу Дукајевих која је додала седми крак њиховој круни (асоцијација из јефтине књижевности овде ми се чини сасвим примереном), можда је то тајно, шифровано упутство рвацким Зенгама, Муповцима и осталим усташама шта да ураде десетак година касније (можда ни толико, искрено - мрзело ме још и да гледам кад је ово објављено). Или је то позив у помоћ, урлик из гроба надреализма, подсмевање нашој жељи да путујемо у фотељама (докле бре више и тај Хесе), можда....
Ма није.

Углавном, питање које се само намеће је да ли сам морао то да прочитам до краја, да ли сам већ после првих неколико слова/редова/страница могао лепо то ђубре да бацим и не трујем си душу беспотребно, неповратно и бесмислено?
Хммм, па ево, на пример, узмем ја пре неки дан да се запирам и машим се за нови сапун, запакован у целофан, ароматизован нечиме што треба да нас асоцира на боровницу (колико нас је уопште ту боровницу у животу видело, помирисало док стоји на гранчици, претпостављам да тако некако расте, мрзи ме да гуглам, или макар у котарици на пијаци?), пробам да га отпакујем кад оно са доње стране натпис на српском који наводи чега све ту има и назнака produced in PRC. И плус тај целофан (који чак и није био целофан, већ најпростија полиетиленска фолија) на одсеченом крају залепљен обичним селотејпом, што је све заједно комплетан производ априорно у потпуности дисквалификовало од моје употребе.
И на страну сад флешбекови (кад смо били баш мали, па нас водили на екскурзију у "Мериму" Крушевац где сам видео неке дебеле (с)уморне жене овалних жутих лица, руку и очију како ручно умотавају оне дебеле овалне жуте сапуне у целофан, маказама одсецају вишак и на том месту лепе оне црнозлатне овалне налепнице; тиме су за мене ударени minimal requirements у погледу квалитета сапуна, али истовремено некако сам одмах према целој тој класи људи стекао чудан осећај какав имам, на пример, према инсектима, ја сам их тада видео као бића која су у "процесу производње" испод машина, која машинама служе и која раде оно за шта је штета трошити струју; то је очито грешка система васпитања и образовања што ме увераваше да ме спремају за ново светло доба које је већ почело и у коме су радници који нешто раде уместо да мудро самоуправљају само одумирући реликт прошлости, грешка која је уваљена у празну охолост постала лично моја и стога по свој прилици само чека да ме уједе за буљу, кад стигнем тамо у УСА), али ето, тај сам сапун одбацио на основу корица; тако испада да за своју кожу бринем више него за своју бесмртну нутрину?

Кад сам код сапуна и осталих артикала кинеске производње, у страшној сам кушњи: мој омиљени десничарски Newsmax магазин (који ми два пута дневно шаље њуслетерс, чак и викендом и о празницима) нуди ми да ми пошаље капу из оригиналног комплета униформе посаде носача авиона УСС Роналд Реган, бесплатно, са све не знам ни ја колико примерака тих новина у папиру, само треба да се испрсим стандардних форнајнтифајв за шипинг.
Ево слике:
[You must be registered and logged in to see this image.]

Да завирим испод руба, да нађем етикетицу.
Да видим оно made in USA још једном, пре него што умрем.
Или да умрем.

Ко се сећа оног породичног ситкома у коме је Мајкл Џеј Фокс глумио сина (што значи да су ту били још и мама и тата, а још и једна старија сестра и један млађи сиблинг, не сећам се пола ни других детаља)?
Који је (син) обожавао Ронија.
Иако је имао мање од осамнаест. Син.
И то је чинило иронију.

Доуз вер'д'тајмс... ор самтинг.

Јасмин Ставрос има официјелни вебсајт.
Кад се страна на коју вас Google преусмери коначно учита и отвори, на ваша чула нападају истовремено немелодични глас неког по свој прилици глувог човека и продорни поглед јазавичјих очију времешног мушкарца који боји косу, али не и обрве у којима су длаке почеле неконтролисано да се продужују, што уз увећане ушне шкољке и нос најбоље показује да њихов власник није онако чврсто стиснуо усне зато што је у том тренутку схватио да је обукао прљаве гаће, већ стога што би било какав осмејак збрчкао његово напудерисано лице у шар-пеј гримасу.
Песма која је мене дочекала била је "Помолимо се богу" - заиста интригантно остварење, обзиром на име, презиме и биографију господина Ставроса. Наиме, колико је мени познато, Јасмин је мушко име искључиво код југословенских муслимана, а код свих других људи на планети резервисано за лепши и нежнији, дакле мени дражи пол. Са друге стране, Грчком уздуж и попреко истовремено чинодејствују и Грчка православна и Грчка католичка црква. Међутим, Јасмин је рођени Сплићанин, одбио је служити мрску југоокупаторску србоћетнићку злочинаћку ЈНА, па је у домовинском рату "одрадио преко 500 хуманитарних концерата за подизање морала", како лепо стоји у његовој биографији која ме је, да будем искрен, понајвише надахнула да вам отворим срце овим есејчетом; а подизач хрватскога морала по природи ствари треба бити само особа вјерна римокатоличкој цркви.
Дакле, питање ком богу и на који начин нас Ј.С. позива да се помолимо остаје, бар што се мене тиче, до даљег отворено.
Међутим, има ту једна ситница коју сам нашао неспорно заједничком са њиме.
Каже у свом животопису да је осамдесетих година прошлога века, а после невиђеног успеха са песмом "Џули!" коју је снимио са Данијелом П. отишао у Америку, посвршавао силне високе музичке академије и био са свог прегнућа препознат, похваљен и награђен - зеленом картом.
Међутим, искрсли су неки разлози личне природе, штатијазнам, и Јасмин се поново обрео у домовини.

И сад се ја бринем за себе, обзиром да ни близу нисам музички геније који од тантијема може да направи степенице до Месеца или неки други остварен уметник, а камоли нешто више: како ћу ја у ту Америку, кад су се толики окренули од ње?

Оштрим се откад себе на један Duna - Tisza Közi Blauer Portugieser, берба 2007-ма, тад беше лето да погоримо, сећам се да сам кроз Пусту возио 170 са оба отворена прозора кроз које је унутра куљао врео ваздух што ми је сушио углове очију и палио ноздрве и то ми се толико допадало да сам пожелео да окренем још један круг за Лоренса од Арабије, само да нисам толико журио у местимично облачну Србију са пролазним пљусковима и грмљавинама.
Не знам шта да очекујем, заправо шта ме очекује.
Не волим баш много црна вина, много су ми горка, сирова, дрвенаста, ту скоро сам схватио да ми један сасвим пристојан и ни мало јевтин Кјанти у ствари смрди на село и свиње, да ми усне набубре и наберу се, а језик почне да риба о непце кад их пијем; ствар је још гора кад су накисела, онда уз све то имам осећај да су вриснула и да ћу после да имам пролив.
Зато се плашим разочарења: хоће ли после првог да и сви остали "гутљаји само клизе"?
Планирао сам да га отворим кад дођем пред сам крај "Бекства од чаробника" (The Flight from the Enchanter) Iris Murdoch.
У издању на српском. Није, наравно, проблем набавити оригинал....

Rutinska akcija neostvarene heroine

Autor: Dragan Jovićević

Hladni rat se nikada neće završiti. Naprotiv! Neinventivni, nemaštoviti i autistični holivudski scenaristi večno će ga držati u životu. Primer za to je najnoviji, valjda, špijunski triler „Solt“, u režiji inače veoma nedoslednog australijskog reditelja Filipa Nojsa, koji je trebalo da - u godinama kada se diskutuje da li će megapopularni serijal o Džejms Bondu ili intrigantna trilogija o Džejsonu Bornu biti nastavljeni - inauguriše novog heroja američke nacije, heroinu zapravo, u liku večito angažovane glumice Anđeline Džoli.


Хахахахахаха, о, тејлеса!
А пише за ултрадемокрацки "Данас".

Замисли како он маштовито и инвентивно резили глупе Холивуђане: аутистични! Добро им није рекао реуматозни или дијабетични.
Јебо га Жељко Митровић дупке.

Hvala Providjenju da ovaj svet ima na koga da se osloni kada je u pitanju tumacenje znacajki popularne kulture a taj neko je ovaj Jovicevic iz sveCkog centra dakle iz tzv. Beograda.

Glavu dajem, mada ne i pet para, da je nas Jovisha od onih koji iskreno zabezeknuto odbruse: "A sta, nema direktni let do Beograda??" Kada cuju da je neko u tu upisanu i zesce nadzidanu varos dosao iz [upisi pocetnu tacku putovanja] preko nekog od evropskih gradova.

Uzgred, je li taj SALT nekako u (s)vezi sa sporazumima SALT-1 i SALT-2?

[You must be registered and logged in to see this link.]кога је можда требало прво да пусте на локалној јагодинској ТВ Палми плус, па тек онда....

С друге стране, можемо увек рећи да има и горих: [You must be registered and logged in to see this link.]
Око 1.35 минута, па на даље.

Наслов из Блица:

Krkobabić: U Srbiji nije lako biti mlad

Ја одавно тврдим да је психа, природа човекова несавладива и да тражи себи пукотину којом ће исцурети из тесно навученог оклопа подобног полтронства за мале паре.
Тако је новинар - аутор чланка, или његов уредник (ко год да му је дао овако духовит наслов) у ствари несрећник који је у гимназији веровао да ће једног дана карати најбољу рибу из разреда, отићи у Пенџаб на најдужи трава-трип у историји и писати за NYT.
Ал' му је живот рекао оно судбоносно (и већ добро познато):

И шта сад?
Ништа.
Ради "исто" што и највећи холивудски сценаристи. Да понегде, кад нико не примети, утне нешто своје, субверзивно и јеботе страшно интелигентно, међу оне силне слојеве малограђанске малоумне патишпање и фила од индустријског маргарина.
Исто што ради и онај Мат Гронинг или како се већ зове аутор Симпсонових. Што ме подсети на оног кретена који је водио неки ТВ квиз и није признао човеку одговор "Симсонови".
Ееее, Србијо међу шљивама.....

Ne sleduju svakome poslovi cistog genija u opstoj sistematizaciji radnih mesta.

Погрешио сам што уз горњи текст нисам дао неопходно објашњење за наше земљаке који живе & раде у иностранству, па стога не морају нужно да детаљно познају друштвену и политичку сцену у отаџбини.

Јован Кркобабић је председник Партије Уједињених Пензионера Србије и потпредседник актуелне Владе Републике Србије испред коалиције СПС - ПУПС - Јединствена Србија (Дргагана Марковића Палме, некадашњег потпредседника Арканове Странке српског јединства).
Радио је као директор Фонда пензијско - инвалидског осигурања, за које време је његов син Милан Кркобабић, актуелни заменик градоначелника Београда (Драгана Ђиласа) као представник ПУПС-а на том месту, отишао у инвалидску пензију (што је предуслов да се буде чланом & функционером ПУПС-а), а обе Јованове снаје се запослиле у Фонду ПИО.

Горњу изјаву дао је Кркобабић син. Претпостављамо да он, као млади инвалидски пензионер зна о чему говори.

Његов отац је одавно постао шире познат српској политичкој јавности јер би у време Слободана Милошевића, у вечери предизборне тишине пред сваке изборе излазио на ТВ Београд 1. програм и у ударном термину саопштавао да захваљујући ангажовању СПС власти и председника Милошевића лично, сутра почиње исплата пензија увећаних за неки износ повишице и позвао пензионере да стога изађу на сутрашње изборе, "а они већ знају за кога треба да гласају!"

U Pancevu zastava te "stranke" visi - sa balkona Zavoda za socijalno osiguranje ili kako se vec to zove. Imam i sliku. To ti je, kad izadjes iz Suda, pa podjes desno do onih nenormalnih kioska nabudzenih na cosku (plus frizideri za "Jelen" pivo posred trotoara), pa tu predjes ulicu i sa te strane ides desno do sledeceg coska. Prelepa jedna madjarska zgrada (bila je i tad nekakva drzavna uprava tu) koju su ovi, jasno, upropastili.

Evo slike:

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kao i nekada, i kao i uvek u tzv. Srba, drzavne i partijske zastave vijore se zajednickim snagama sa balkona drzavnih zgrada...

Oномад нам је на интернет-небу сербском био уприличен хепенинг нечије деце^ТМ под називом "Онога ми крста" у режији начелника округа, а контра његовог коалиционог & пословног партнера, градоначелника нашег малог миста.

Овакве су шале уобичајене међу том фином господом; па сетимо се само како је било смешно кад се у штампи појавила потпуно аутентична слика из војничких дана поменутог градоначелника прописно залепљена (и одговарајућим печатом оверена) у партијску књижицу тог великог националисте и демократе. Шта је он човек крив што у оно време није било других партија сем те једне, а он хтео пошто-пото да се бави политиком? Друго је данас, ево он сам поседује неколико странака. Мени је, иначе, фотокопију те књижице (партијске) и приложене биографије "потичем из сиромашне сељачко-радничке породице..." која је такође угледала светло дана, пар година пре те медијске злоупотребе учинио доступном мој пријатељ, старешина српског соколског покрета, који ју је добио од мог колеге Д.П. и партијског друга човека са слике (мисли се на СПО). Колико се сећам, било је то на почетку њиховог разлаза, када је Д.П. изгубио позиције и консеквентне бенефиције у јавном стамбеном предузећу, а градоначелник показао средњи прст својој дотадашњој господарици, жени Вука манитога... није ни битно.


Елем, сад читам у новинама како је "откривена" масовна гробница са преко 600 сахрањених "жртава комунистичког терора" у оно неколико дана после ослобођења града од Немаца.
Каква је то завера! Пази кад се о томе ништа није знало до данас.

Међутим, елеменат изненађења који ме наводи да ту има још нечега, да се у свему опет крије нека другарска шала коју градоначелнику спремају његови пријатељи, налази се у следећем:

Некако је испало да су у ту масовну гробницу поред наведених невиних жртава, све виђених људи и искрених патриота, смандрљани и 100-тинак партизана који су изгинули у борбама за ослобођење. То, наравно, само показује како тим људима ништа није било свето, па ни сопствени мртви саборци, који су, уосталом, како новија историјска наука несумљиво доказује, силом били мобилисани, или бар заведени/омађијани/дрогирани.
И онда се наш добри градоначелник, који је у себи већ опростио мртвим партизанима што су ослобађали наш град, борили се против окупатора и тако наносили силну штету недужном окупираном народу и сличне неподопштине, сетио да у јавност изађе са истом, само медијски разрађеном идејом: споменик помирења.
Па ред је да и потомци побијених исто опросте мртвим партизанима што су све ове године правили гужву, да не употребим неку гору реч, у том светом гробу где су похрањени посмртни остаци њихових великих, јуначких родитеља.

На страну опречне & острашћене дискусије тим поводом; менме занима какав ће облик најављени спомен да има? Да ли је дилема коју су изненадним "откривањем" масовне гробнице наметнули добром градоначелнику срж најновије шале?

Мораћу да отворим саит "Помозимо градоначелнику" са кога ћу позвати све добронамерне, а креативне Србе из отаџбине & дијаспоре да дају своје предлоге.

Čeda odlepio, Nataša mešala!
Sreda - 18.08.2010
Vrh Liberalno-demokratske stranke održao je juče posetiocima sabora u Guči lekciju iz „mešanja“ uz srpske trube! Čedomir Jovanović, Nataša Mićić i Goran Milić zaseli su juče posle podne u restoran „Marinada“, a trubačima nije trebalo mnogo da ih podignu na noge.

Odlično raspoloženi, Čeda i Nataša su đuskali i tapšali, a pečenje su zalivali pivom, špricerima i ostalim maliganima. Nekadašnju v.d. predsednicu Srbije trubači su toliko bacili u sevdah da je poneta atmosferom reporteru „Alo!“ poslala i poljubac. Malo nežnosti nije uskratila ni svom lideru, pa mu se nekoliko puta bacila u zagrljaj.
Zaneseni opštim ludilom Guče, eldepeovci se nisu obazirali na prolaznike, pa ni na četničke zastave koje su im vijorile pred nosom.
Veseli eldepeovci su, uz ministra za infrastrukturu Milutina Mrkonjića, jedini političari koji su se usred radne nedelje pojavili u Guči. Očigledno nisu zažalili! (новине зване "Ало")

[You must be registered and logged in to see this image.]

Остајемо уз "Ало", па из рубрике "Најважније вести" преносимо:

Lepa manekenka Sunčica Travica raskinula je vezu sa jednim od najboljih srpskih tenisera Viktorom Troickim, saznaje nezvanično „Alo!“ iz krugova bliskih popularnom paru.
Indirektna potvrda ove priče stigla je i od same Sunčice, koja je sa svog „fejsbuk“ profila sklonila status da je „u vezi“ i poslednjih dana postavlja veoma simptomatične pesme. Pre dva dana je sa svojim prijateljima na „fejsbuku“ podelila numeru Dženana Lončarevića pod nazivom „Idi bilo kome“, a pre toga, 13. avgusta, pesmu Lepe Brene „Boli me uvo za sve“.

Није лако бити ЕЛИТА....

pokusavam da pratim isprepletane teme i topike, ali mi se svi slivaju u isto....cemu toliko topika sa razlicitim naslovima?

slawen ::Остајемо уз "Ало", па из рубрике "Најважније вести" преносимо:

Lepa manekenka Sunčica Travica raskinula je vezu sa jednim od najboljih srpskih tenisera Viktorom Troickim, saznaje nezvanično „Alo!“ iz krugova bliskih popularnom paru.
Indirektna potvrda ove priče stigla je i od same Sunčice, koja je sa svog „fejsbuk“ profila sklonila status da je „u vezi“ i poslednjih dana postavlja veoma simptomatične pesme. Pre dva dana je sa svojim prijateljima na „fejsbuku“ podelila numeru Dženana Lončarevića pod nazivom „Idi bilo kome“, a pre toga, 13. avgusta, pesmu Lepe Brene „Boli me uvo za sve“.

Није лако бити ЕЛИТА....

hahaha

amans* ::pokusavam da pratim isprepletane teme i topike, ali mi se svi slivaju u isto....cemu toliko topika sa razlicitim naslovima?

Чему?
Да би их тематски одвојили.
Нпр, отишла си у госте код пријатеља, водите занимљиве разговоре и цап - запне ти за неку народну мудрост у датом тренутку, а теби нису у торби ни Вуков "Ријечник" ни прибогу нешто од Албахарија, рецимо. Али ти је ту паметни телефон, палмтоп или десктоп рачунар са добром интернет конекцијом. Ти онда одеш на топик "Живела Србија" и - voila!
Или, много се добро осећаш, лепо ти је дибидус, али помалко почиње да те пече савест јер ту своју радост немаш са ким да поделиш - решење је на дохват руке: постирај нешто од тога на топику "Смрт удбашкој септичкој јами!"
Миссим, било би потпуно погрешно да са тиме одеш на медецинску рубрику, или на одјел са лифтовском музиком или онај са класичном глазбом. На онај са алтернативом који су са нама поделили ВЈТ и НЕ не мораш ни да идеш, бај'д'веј.
Па куварица.
Па....

А то што ти се све слива у једно, па у томе и јесте ствар.
На крају нећеш моћи да разликујеш.... како оно рече Орвел?

prodje ponoc....laku noc zzzzzzzzz

ps
nema ni jedan smajli u pižami

клоуз инаф?

Некад си и ово тражила:


И бонус за оне друге:

jes

macka je dobra: a moze li jos jedna, bez skakanja, samo grin? filedanke

Сутра, сад сам мало