KIF the Eighth

Па после буди образован...

Чудим се ја што ме обасипају понудама за куповину неких антидепресива, халуциногена, пилула за спавање и лилулање и никако да провалим како су баш мене нанишанили.
'Ајде оне што би да каче с(л)ике по мом сајту, и они што му нуде вијагру и цијалис, увећање пениса и лек за простату, миссим, логично, да видим онога ко није бар једном отиш'о на ХХХ стране, или овако к'о ја редовно прелиставао Спортс Илустрејтед и Меган Фокс офишл вебпејџ.
И били су ми јасни ови што ми нуде форекс опортјунити за трејдовање.
И они што ми хтели поклоне качкет УСС "Реган", само да им дам за поштарину (ти су заправо најпишичнији).

Али што пилуле?
Јесам због природе посла нешто више истраживао по неким тамо универзитетским библиотекама у вези производње канабиса, односа међузависности ТХЦ и других супстанци и да ли се конопља може сматрати опојном дрогом и када је ТХЦ висок, а та тамо друга материја ниска, као што је био заузео став један наш судија Врховног суда кад сам ја тек улазио у свет адвокатуре (тај после више није био судија). И јесам гледао резултате клиничких испитивања употребе природног и синтетичког хероина ради ублажавања болова у терминалним стадијумима рака, спроведеним у неким болницама у Великој Британији - занимало ме је која је најмања доза која се сматра дозом, значи да производи дејство, јер код нас не постоји никаква мера, никакав параметар кад су те ствари у питању, а бранио сам био једнога за којега сам кроз разговор са самом судећом судијом схватио да би то могла да буде једна од тачака доказног поступка.
Али после тога није било никаквих сличних "маркетиншких" напада.

И данас укапирам.
Стигла ми је понуда да купим "Сому". Нисам ни знао да стварно постоји такав лек/медикамент/дрога.
Јер, ја сам чуо само за ону Хакслијеву, коју одликују [You must be registered and logged in to see this link.]
И не само да сам чуо, него сам једном приликом, као ово сад, унео реч "сома" у претраживач. И оно ме упамтило.

Јуче овде на некој телевизији пустило емисију о пропасти света (21. децембра 2012.) и како се до тога може доћи не само читајући пророчанства Хопија, Инка, Нострадамуса и једног брадатог лелемуда са ђозлуцима који је чуда правио тамо шездесетих, а умро деведесетих остављајући нам мноштво још виталних следбеника да нас туше "таласима времена", него и анализом интернета.
Да, да, каже тамо нека дебела енергична жена, ко успе да повеже то како треба, добиће млоге одговоре. Па су направили неки нет-веб-програм који вреба на све што се напише, па онда селектује, па слаже и анализира и коначно тако сажвакано износи пред неке велике умове који су не зна се ко и седе не зна се где и све то онда гледају док дувају хашиш и читају будућност.... (ово са хашишом сам ја додао, звучало ми је савршено прикладно).
Додуше, додала је да је тај програм завршио пос'о крајем прошлог века, али да ли је то баш тако?
Ви'те само мој случај и како ме је класична литература претворила у интернет-наркомана.

Заправо, то ме је нагнало (што би рекли у чачанском крају) на размишљање: интернет јесте огромна, можда и највећа светстка збирка знања & заблуда, истина & лажи, доказа & претпоставки, рационалних & емотивних излучевина. И колико је нама несрећницима познато, за сада не постоји ништа што би то повезало у једну функционалну целину - претраживачи само омогућавају приступ садржају, али у суштини сви ти компјутери света увезани у једну машину и сви ти људи који им служе - тај глобални мозак још није постао свестан себе.
Као човек тренутак пре него што ће то да постане - еволуција му је дала сиву и белу масу унутар меке и тврде можданице, али он је још увек само животиња, јер недостаје му душа.

Хоће ли интернет добити своју душу? Ко ће да му је подари и да ли тај неко већ ради на томе? Или ће да се зачне случајно, да испузи испод гомиле неког заборављеног ИТ отпада и онда развија у оном једино могућем смеру, предодређеном таквим зачећем?
Хоће ли рађање тог чуда бити крај овог у коме јесмо?

Oдох неки дан до Пеште.
Јел' треба неком нешто?

Budimpesta je tako snazno hrupila...

Men' ne treba nista (ja sam taki, nista mi ne treba) a posetioci ako se sete - sete...

Поздрави из сунцем окупане Будимпеште у којој је пре два сата и мало јаче пао мрак.
Данас сам упознао мађарске полицајце.

Возио ја тако мало по граду и дођем на једну раскрсницу где трeба да скренем лево, ал' у сусрет ми долази колона аутомобила коју морам да пропустим, па ја тако, док сам чекао у раскрсници, приметим у ретровизору неко чудно бљескање: ротациона светла из којих ка мени иде црна силуета.
Млад, фин човек. Ништа га не разумем: пирош рампа, лампа, шта ли, па још показује четири прста десне шаке, мени ништа није јасно, али се види да му је баш стало до тога шта ми говори кроз спуштен прозор.
I'm sorry, I don't understand.
Следи осмех; полицајац се благо нагиње кроз прозор, пружа руку унутра и на брзиномеру ми показује да је ограничење 50, а да сам ја возио 90 кроз град. Игем? Игем. То су ваљда она четири прста - колико сам прегурао. Затим показује на семафор изнад мене (који је у међувремену променио боју у црвено) и објашњава да сам возећи тако прошао кроз семафор на којем је било црвено.
Ааааа....
Излазим по српски из кола спреман више психички него физички на карање које ми следује.
Пирош? Показујем ја на црвено светло - пирош, климају главом и онај први полицајац и његов колега који је такође већ изашао из њихових кола!
Рампа?
Полицајац показује на белу црту на коловозу испред које возач треба да заустави свој аутомобил. Игем. Затим ми полицајац поново показује на светло на семафору, које је сада зелено и одмахује руком да идем.
Сад је ред на мене да се осмехнем и махнем руком.
И тако...

Mnogo bolje od onog iskustva u Sremu, sa odvodjenjem (na likvidaciju?).

Угао Сечењи и Академија утца је најлепша раскрсница у Европи: у благо мајско вече, када се неприметно спуштате према Дунаву, испред вас се на малој даљини као у бајци уоквирена улицом укажу црна шумовита будимска брда што се оштро издижу из бљескаве широке воде, густо засута китњастим вилама изненада оснажене средње класе са прелаза осамнаестог у деветнаести век што су се нагурале као пилићи под скуте будимског дворца чији романтично осветљени торњеви лебде у сред звезданог неба, док у исто време са десне стране, ту где се улица Академије шири у пријатном комфору који гарантује поподневну хладовину и сигуран пролаз, између зграда израња огромна тешка купола мађарског парламента који се једном приликом насукао ту, пар стотина метара узводно и отада привлачи погледе доконог света. Ко то није својим очима видео и осетио сву тајанствену моћ тих нагомиланих векова борбе да се буде велики у такмичењу у коме је неко други поставио правила, а ипак и заувек само свој, не помажу му никакви описи.

Узео сам стан у Стендл Имре, достојанственом сокаку пуном дискретних кућерина са старинским засвођеним колским улазима у унутрашња квадратна дворишта окруњена укруг узаним балконима који се пружају целом дужином првог и другог и трећег спрата и поплочана каменим коцкама тако фино углачаним милијардама корака, да би човек радо легао и прислонио своје уз њихова смеђа, црна и црвена заобљена лица.

Зграда је, како и приличи стаменим старијим дамама, веома тиха, што је изванредан подвиг за грађевину прављену тако да вам на сваку вашу мисао одговори са својих стотину одјека. На усавршавању те вештине бешумног живљења ради се, изгледа, интензивно и дан-данас. Тако су два молера два дана стругали, шмирглали, поправљали, премазивали и удешавали украсне гипсане розете које чине рељефни мозаик полукружног свода главне капије, премештали металне скеле и лимене канте у којима су мешали неке хемикалије и уопште радили један иначе веома бучан и прашњав посао као да су јунаци неког немог филма; када су завршили приметили смо да их нема само по томе што смо морали сами да отварамо тешка дрвена врата која су последњих пар сати свога мајсторлука држали подупртим - да не морају сваки час да силазе са скеле да отворе станарима који би се враћали из куповине, са пикника или просто из шетње по Маргит Сигету, а који би, не знајући да се ситуација од њиховог одласка драстично променила јер радови брзо одмичу, могли да врата одгурну одвише снажно и њима закаче алуминијумске цеви од којих је склопљена скела, па би мир тог дома био неповратно нарушен...

In comes komsija Paun.

Синоћ касно/јутрос рано сам се вратио у домовину.
Нисам још ни стигао да погледам по новинама, е да ли се нешто крупно десило док сам избивао.

Али већ први поглед на пространо хексагонално одмориште на нашем спрату указује на броне активности које су биле узеле маха за мог одсуства.

Комшија дебил, врата поред, избацио је своје итисоне после пуних тридесет година верне службе, па сад онако трули, масни, отрцани, распаднути, смрдљиви и буђави, дакле уопштеузев несрећни, слуђени и изгубљени и даље стоје испред његових врата, не знајући куда да пођу, где да се дену, свесни да тако истрошени и презрени никоме не требају. А на депонију им се, ипак, не иде добровољно. Dum spiro spero.

Комшија од преко пута, поносити отац оног малог Dennis the Menace што је пао са шестог спрата и ништа му није било, дакле тај фини господин, професором у музичкој школи, овога пута се решио још једног комада намештаја - белог дечјег кревеца (без душека). Кажем још једног, јер је већ приликом усељења пре неколико месеци оставио испред излаза на пожарно степениште масивну фотељу "дрво-мебли комбинација", која је отада згодно служила свакоме ко би, на пример, заборавио кључ од стана (док чека да се они унутра пробуде или скину са ве-це-шоље, па да му отворе, или се појави још неко од укућана са кључем), или кад би неко ненајављен бануо у госте (да сачека домаћина), или кад би комшија дијагнално избацио из стана било девојку, било мајку (да седну ту и мало отплачу, док се он не умилостиви) итд. Е, сад су уз фотељу прислоњени овоземаљски остаци поменутог кревеца, што додуше уопште не умањује њену употребну, већ само естетску вредност.

Млада комшиница (друга врата на десно) са изузетно љупким азијатским цртама лица, којој је прошле године угинуло штене, по свој прилици има новог дечка, а тај ђида пак изгледа да вози бицикло, ако је судити по свежим траговима гума на зиду који спаја & раздваја њихов од стана човека који проблеме са женама решава тако што их експедује у ходник.

То би био површни поглед на свет, док сам износио багаж из кола.

The way thing stand....

Наравно, демократија не чека нас што смо 'ватали зјала по Европи, већ граби крупним корацима: [You must be registered and logged in to see this link.]

Ценим да би ти кораци били још дужи да су нам путеви бољи - ето објашњења зашто никако у области људских права & слобода да сустигнемо тај добро асфалтирани свет.
И ето ме опет на теми света после нафте: у протеклих неколико дана нагледао сам се којекаквих возила на струју, водоник, ко зна шта, али се нико још није запитао по чему ће све то да се креће кад једном пресуше извори. Ја јесам, и то наглас, па сам добио промптни одговор - путеви будућности могу да буду од стакла.
Сјајна идеја.

Pa od plasticnih flasa od "Fante" i "Sprajta". Jelen-piva.

Aх, да... како се оно каже "случајна, неочекивана корист" економским, бурзанским речником Америке?

Нестанком нафте нестаће и "само Срби и Бог знају зашто" пивске амбалаже.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Pilotu i bolničaru pacijent ispao pri izlasku iz helikoptera

... noć ranije maskirani su ga pljačkaši pogodili četirima hicima iz vatrenog oružja u Koprivnici kod Bugojna. Uzeli su mu automobil i 70 tisuća KM čiji je vlasnik njegov bratić Veljko Bašić. Nakon oružane pljačke slučajno je naišla skupina mladića koja je Slavka prevezla do bugojanskog doma zdravlja, a zatim je prevezen u travničku bolnicu gdje je operiran.

Hicima iz vatrenog oružja prostrijeljena su mu oba plućna krila, želudac, jetra, a na operaciji mu je izvađena slezena. Njegov automobil Cady policija je pronašla zapaljen pokraj Rostova između Novog Travnika i Bugojna.

Danas u 19 sati Slavko Bašić iz Posušja doveden je iz travničke bolnice helikopterom iz BiH u KB Dubravu kako bi ga operirali nakon ranjavanja.

Helikopter je sletio u 19 sati, a nakon pregleda policije čekao je na helidromu hitnu pomoć koja je stajala ispred bolnice 30 minuta jer nije bilo liječnika koji bi preuzeo pacijenta.

Pilotima i bolničarima ranjenik je ispao kad su izlazili iz helikoptera, a sve su začuđeno promatrali okupljeni građani.

Windfall (payment).

Dakle, znaci, srbolikost je fatalno stanje.

Ja sam mislio da je Rostov na Donu...

Windfall.
Nice.

Буцко Витаминац:

Egzotika, erotika... Hoteli i kokteli, tropske veceri i rajski vrtovi...

I mozda malo animalnosti.

Colorful character, to say the least.

slawen ::
Заправо, то ме је нагнало (што би рекли у чачанском крају) на размишљање: интернет јесте огромна, можда и највећа светстка збирка знања & заблуда, истина & лажи, доказа & претпоставки, рационалних & емотивних излучевина. И колико је нама несрећницима познато, за сада не постоји ништа што би то повезало у једну функционалну целину - претраживачи само омогућавају приступ садржају, али у суштини сви ти компјутери света увезани у једну машину и сви ти људи који им служе - тај глобални мозак још није постао свестан себе.
Као човек тренутак пре него што ће то да постане - еволуција му је дала сиву и белу масу унутар меке и тврде можданице, али он је још увек само животиња, јер недостаје му душа.

Хоће ли интернет добити своју душу? Ко ће да му је подари и да ли тај неко већ ради на томе? Или ће да се зачне случајно, да испузи испод гомиле неког заборављеног ИТ отпада и онда развија у оном једино могућем смеру, предодређеном таквим зачећем?
Хоће ли рађање тог чуда бити крај овог у коме јесмо?

Ovo me podsetilo na film Solaris koji sam nekad davno mnogo volela.

Samo da vas pozdravim u letu; ova godina mi ne dozvoljava da se druzim, na zalost--prvo je bilo nesto lose (proslo), a sad nesto lepo.... uglavnom, mislim na vas (ponekad)

amans* :: uglavnom, mislim na vas (ponekad)

Дететом сам успехом у школи освојио књигу алжирских бајки, где сам наишао на ону у којој један човек добије задатак да го-голцијат проведе ледену ноћ на врху неке планине. Сад, на страну тај еротско-нудистички момент (ако разумете алузију о термичкој дилатацији) који се сам наметао, обзиром да је награда за тај подвиг била рука (и још понеки до тела) локалне принцезе, али успео сам да запамтим какао је наш јунак успео у том прегнућу: на други планински врх успео се његов пријатељ и целу ноћ ложио огромну ватру, коју је онај голи могао да види. Не поглед на удаљену ватру, већ свест да тамо негде има пријатеља који мисли на њега, одржала га је до победе.

Ово је била година кад сам се осећао много добро без икаквог разлога.

Edward James Branson was born on March 10 1918. His own father, Sir George Branson, was a High Court judge. Never an academic child, Ted's principal interest at Bootham School in York was natural history; he also broke most of the school's swimming records. When he expressed a wish to become an archaeologist, his father insisted that he prepare for a career in the Law.

Late in his life Ted Branson would recall a similar exchange between himself and his own son Richard, the future head of the Virgin empire: "There was a time when I felt [Richard] ought to get a qualification, so I walked him up and down our lawn at home and said I would like him to qualify as a barrister. Later, I felt awful because I had said to him just what my father had said to me. So, the next weekend, I walked him up and down the lawn once again and told him to forget everything I'd said."


What might go wrong?

“I think you were born gayer than a sweet smelling jock strap,”.

"I think that if anyone believes that in the last 10 years or 15 years all of a sudden you developed an interest in homosexuality and young boys, then I must have looked ravishing in my prom dress this year,”

Kirk said he believes the 71-year-old defendant was the victim of a homophobic society in the 1940s and 1950s. "No one knew there was a closet to come out of in those days,” he said. “You know you had to be very careful, because you could have found your penis floating in the Wolf as walleye bait. It was a terrible life to have to live."

Судија Кирк...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Њемачка тридесетих....