Језик на жару

Necu da proveravam, mrzi me. Moze biti da nisi istrenirao (da ne kazem upucao) uho na glas "w" pa ti prolazi.

Svejedno. Kad te namalamo katranom i istresemo perjani (fuj) jastuk na glavu i trup ti i onda te takvog pronesemo kroz town na zeleznickoj sini bices k'o domaci, stono rece moj zemljak Lajos.

A crnce obavezno nauci, da se kompletiraju. A kad se kompletiraju, povedi ih na dnevne aktivnosti. Ili "svako na svoj zadatak". Ili u borbu.

A nas'o si od koga ces da prepisujes, ubilo se.

US Army- "Hooah"

USMC- "Oorah"

US Navy SEALs- "Hooyah"

Now everyone knows...

U mojoj brigadi se to zvalo "Do jajaaa, buraaaaz!" Al' dobro sad, svaka armija a izgleda i svaki vid & rod imaju svoje.

Pacino je bio Army officer (ret.) u filmu; potpukovnik.

That movie gave me the creeps, I don't know why. Nekako mi je bio neuverljiv i bljutav. Ume Pacino to i bolje. Ne volim tugaljive condescending fazone tipa old man-young boy, ja tebe nesto ucim itd. (vidi: citanje oba pisma sa 4 godine i sl.).

Besides, Lt. Col. pa jos retired je koliko ja znam "one fry short of a happy meal". Ako nisi pukovnik onda si pokojnik. Nedovrsen.

"Sreo" sam Pacina jednog jutra mislim juna 2003. u SoHo-u, bila subota. Mi radili nesto (prva firma), spremali se za neku komercijalnu arbitrazu (ne pitaj). Farmerke, majica, patike za trcanje, nosi braon vrecicu sa doruckom, ide kuci. Carlito. Visi sam za glavu od njega, siroma.

A у Паду црног јастреба, јел' оно делте (ренџери?) кажу Cool или шта?
Менми звучи као кад фоке траже рибу.

Ne bih znao. Sad i ti pitas svasta.

Zar su vam to tako preveli? A ja mislio "Hawk" znaci (znaci) soko(l).

By the way, eno vest iz Arizone, idi vidi: jedna od zrtava pucnjave/masovnog ubistva u Tucsonu onomad - neki 63-trogodisnji muskarac koji je tom prilikom samo ranjen, juce je tokom nastupa jednog drugog politicara na nekom drugom mestu prekinuo skup ustavsi sa klupe u prvom redu na kojoj je sedeo i uputivsi mu pretece reci: "You're dead!" na sta je policija dedu odmah uhapsila i sprovela, kaze vest, u psihijatrijsku kliniku.

Only in AmeriKa, baby!

Falcon.
Малтешки.

Шта су то "дерутне школе"?

Trojica razbojnika razvalila su ulazna vrata kuće 78-godišnjeg Franje Krivaka u međimurskom selu Držimurcec.
- Navalili su na mene i nije mi preostalo drugo nego pobjeći u spavaću sobu. U kuhinji sam uspio uzeti dva noža i zaključao sam se u sobi. Čekao sam što će dalje biti. Čuo sam da jedu, a kad su se najeli, počeli su lupati po vratima. Uhvatili me i izvukli u hodnik.
Nakon što su uzeli digitalni DVD-T prijamnik i Nokiju, razbojnici su ga pustili i pobjegli.

?

Ах, грозоте!
Шта све човек не научи решавајући крижаљке; тако сам јутрос сазнао да се стари албански новац називао qintar, што јасно показује да наша "кинта" има шиптарског ћаћу.
Позабавићу се мало овим феноменом, кад уграбим времена, сад се луфтирам после клијената из Доњих Грбица.
Грбичани нот алауд ин'д моја радња, убудуће.

Да не препричавам сад све детаље (стара четничка фамилија, рехабилитација, повраћај одузете земље, у грлу уграђена она цевка кроз коју дише и шишти....), ево све ми се бљује.
'Тедо рећи - повраћа ми се.

Шта су то цибзари?

А можда је и једнина.

Kaже један наш историчар уметности "... из краја одакле сам поникао..."

Како се то може "понићи"?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Наиђем у Новостима на ову карикатуру потписану као "Слаткоречивост".
Сама реч подсетила ме на једно давно вече у Стојадину паркираном међу борићима на брдашцу повише репрезентативне српске паланке и цуру која је за оно што је уследило кривила моју "слаткоречивост".

Oh, boy...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Хахх...

Свет је постао за нијансу ћошкастији - нису више ту негде около Poppa Neutrino, who died on January 23 aged 77, was an itinerant American whose singular life story featured episodes as a card sharp, a soldier, a prisoner and a pastor; he never lived in any permanent structure for more than a year, and owned almost nothing, but in 1998 he became the first man to sail across the Atlantic on a raft made of junk, и Chris Dale, who has died aged 49, was a 6ft 6in mountaineer with a passion for solo climbs among the hardest peaks of Scotland, Wales and the Alps; he was also an equally enthusiastic cross-dresser who went by the name of Crystal.
[You must be registered and logged in to see this image.]

И док је Крис(тал) прописно испраћен речима He must have been an incredible character,in the best mould of a true British eccentric, за двозубим маторим Американцем није имао ко сузу да пусти.

Unazad par godina, u danima to jest vecerima kada me verni Victor bas ne bi vozio kuci, ponekad bih u "E" vozu koji hvatam ispod WTC-a u izgradnji (nadgradnji?) znao videti muskarca (ovde moras obavezno reci "White male", jer ima raznih fela) od kojih 45 leta, koscatog, sveze izbrijanog lica - ali vidno bradatog: jedna od onih strasnih brada koje se naziru ispod koze cak i neposredno po brijanju, praveci sivi polumesec po donjoj polovini lica; rekao bih da je mediteranskog, zacijelo sicilijanskog ili slicnog podrijetla - znaci uredno obucenog u suknju do kolena, hulahopke, cipele sa stiklom, glave (kose?) povezane maramom, u bezh ili sivom kisnom mantilu zenskoga kroja (that's the best I can hope to describe it), lakiranih noktiju, pudrana nosa, karminisanih usta.

Nikad nije bilo lako biti muskarac: lov, divlje zveri, stres prezivljavanja u zajednici, kreiranje, odrzavanje i/ili razaranje hijerarhija, prokreacija, opstanak, ratovi, genocidi, industrijske i sve ostale revolucije, tehnoloski visak, outsourcing...

Ali ovde na Zapadu je tome dodato nekoliko vicious nivoa represije sprocu muskaraca in general a belih in particular (uvodjenjem so many protected classes of citizens into the picture: minority, women, gay, immigrant, et cetera zatim suludim sudskim diskriminisanjem muzeva pri razvodu itd.) da je beg u homoseksualnost ili cross-dressing prilicno omasovio brojno stanje zbunjenih muskaraca; muskaraca koji vide "znake vremena" i preduzimaju, ma kako smesne posmatracu izdaleka, sasvim racionalne po efektu mada verovatno nesvesne/instiktivne u biti korake ka pozicioniranju na "pravoj, winning strani".

Joвица Николић, железничар из Лапова, објавио је у Србији књигу прича (44 укупно) од цца 2500 речи, које СВЕ почињу словом "П", и углавном су различите (само око 200 њиха се понављају).
Било малочас на "емисији из културе" РТС-а под називом "Квадратура круга".


Било би ми то невероватно да сам сад атерирао са Марса.
Овако, не само да поуздано знам да у Србији врховни културбунд снажно охрабрује сваки нови вид испољавања сељачког простодушнобеневолентног примитивизма, већ то знам одавно: кад смо били деца, мој школски друг Бабица у строгој конспирацији ми је показао слику коју је његов велики брат Бранко насликао користећи само различите нијансе плаве (опет то магично "П") боје и за то добио неку награду.
Јеботе, зар је то нормално?
У свету свих могућих боја омалати платно/папир искључиво различитим тоновима једне, то може само дебил. Написати књигу различитим речима које почињу истим словом - ту ти већ треба и манијакална упорност и много слободног времена на послу.
Сликар Бранко је инжењер, а песник Јовица разводник возова.
Таква темељита, смртоносна, максимална негација саме идеје уметности, културе, цивилизације, то је могуће само ако сте вођени инстиктима. Или ултимативним злом.

Стога сам склон да верујем да се православни ђаво једном некад давно уротио са исламизованим побратимом шејтаном, е не би ли цео овај несрећни народ одвукао на дно свог смрдљивог брлога, па и на овај начин - убијајући му оно за шта ти не требају ни природна богатства, ни демографски бум, ни нарочита обдареност у пределу препона (мада не може да шкоди) - осећај за лепо.

Pet flaschen...

Игзектли.

Како то треба:

_________________
_________________
Cite as: 562 U. S. ____ (2011) 1
SCALIA, J., dissenting
SUPREME COURT OF THE UNITED STATES
No. 09–150
MICHIGAN, PETITIONER v. RICHARD PERRY
BRYANT
ON WRIT OF CERTIORARI TO THE SUPREME COURT
OF MICHIGAN
[February 28, 2011]
JUSTICE SCALIA, dissenting.
Today’s tale—a story of five officers conducting successive examinations of a dying man with the primary purpose, not of obtaining and preserving his testimony regarding his killer, but of protecting him, them, and others from a murderer somewhere on the loose—is so transparently false that professing to believe it demeans this institution. But reaching a patently incorrect conclusion on the facts is a relatively benign judicial mischief; it affects, after all, only the case at hand. In its vain attempt to make the incredible plausible, however—or perhaps as an intended second goal—today’s opinion distorts our Confrontation Clause jurisprudence and leaves it in a shambles. Instead of clarifying the law, the Court makes itself the obfuscator of last resort. Because I continue to adhere to the Confrontation Clause that the People adopted, as described in Crawford v. Washington, 541
U. S. 36 (2004), I dissent.

... и даље, има [You must be registered and logged in to see this link.]

Само још ово, човек се баш узрујао:
A final word about the Court’s active imagination. The Court invents a world where an ongoing emergency exists whenever “an armed shooter, whose motive for and location after the shooting [are] unknown, . . . mortally wound[s]” one individual “within a few blocks and [25] minutes of the location where the police” ultimately find that victim. Breathlessly, it worries that a shooter could leave the scene armed and ready to pull the trigger again. Nothing suggests the five officers in this case shared the Court’s dystopian view of Detroit, where drug dealers hunt their shooting victim down and fire into a crowd of police officers to finish him off, or where spree killers shoot through a door and then roam the streets leaving a trail of bodies behind. Because almost 90 percent of murders involve a single victim, it is much more likely—indeed, I think it certain—that the officers viewed their encounter with Covington for what it was: an investigation into a past crime with no ongoing or immediate consequences.
The Court’s distorted view creates an expansive exception to the Confrontation Clause for violent crimes....

The Framers could not have envisioned such a hollow constitutional guarantee. No framing-era confrontation case that I know of, neither here nor in England, took such an enfeebled view of the right to confrontation. For example, King v. Brasier, 1 Leach 199, 200, 168 Eng. Rep. 202,202–203 (K. B. 1779), held inadmissible a mother’s account of her young daughter’s statements “immediately onher coming home” after being sexually assaulted. The daughter needed to testify herself.

Сјајно. Само да Шешељ не чује за ово.

Ne vredi. Ja ovo nista ne razumem (a dvaput sam procit'o): ni sta se desilo, ko je umro, ko pucao, sta je tih 5 pandura radilo oko umiruceg coveka, sta je to Sud uradio i sta se ovaj buni.

Pa ako bi moglo, onako free of charge...

Ма, још једна сасвим обична америчка прича, крајње небитна: јавило полицији да на паркингу неке бензинске пумпе лежи упуцан човек (ај' се кладимо да је црнац); док су чекали прву помоћ њих петорица жандара, који су сукцесивно пристизали на лицино место су га испитивали о томе ко га бре уби, у намери, како то Скалија види, да на тај начин прибаве информације потребне за откривање убице (јер су видели да ће овај црнац д'умре), што су и урадили (проналажење кривца) неких два-три сата касније, премда је убојицина кућа била удаљена свега пар блокова. И тамо нађу и пробушена врата кроз која је онај кога је умирући означио као убицу пуцао, и тане које је овоме пробушило стомак и штатијазнам све не, па на основу тога и исказа оног који је умро (да је са убицом разговарао кроз задња врата његове куће, посвађали се, онај унутра му рек'о мадрфакр и упуцао га кроз врата) тачније исказа полицајаца да им је то умирући рекао ухапсе осумњиченог, иначе ноторног драгдилера и guest what - црнца.
И осуде га, иако није било других доказа.
Па се онда његов бранилац бунио, трте-мрте, и дође ствар на врховни суд, да дају своје мишљење.
Зашто?

У америчком кривичнопроцесном праву забрањено је много тога, што са разлога заштите слобода (од Магнакарте на овамо), што због извесног формализма у оцени доказа.
Тако је, то већ сигурно знаш, забрањено hearsay - значи, кад сведок не износи своја лична сазнања о неком догађају, већ говори шта му је неко други о томе рекао. Добро, то донекле звучи логично. Иако би то по нашем праву било допуштено (сведок ипак износи своје непосредно искуство: шта је он чуо од неког, како је тај неко у том тренутку изгледао, како је говорио...), а на суду би било да цени вредност и веродостојност таквог исказа, Американци се са таквим стварима не играју - пошто може да створи погрешан утисак и предрасуде код суда/пороте, а нарочито што сведок скоро никад није стручњак који може мериторно да цени здравствено и психичко стање онога који му је то нешто причао, hearsay је забрањено, све док је непроверљиво другим доказима - па и исказом самога тог човека који је о догађају причао (када се већ поставља питање опортуности и допуштености саслушања оног другог сведока на околност шта је овај о догађају њему причао - миссим, чему, ако ће овај сам то лично да нам каже).
Елем, посебна врста hearsay је ово што је предмет спорења највиших правних умова Америке: када онај који је видео догађај (потенцијални сведок) прича о догађају некоме представнику државних власти у циљу сведочења (давања обавезујуће изјаве ради кривичног прогона учиниоца). То је још строже забрањено и на таквом доказу се не може базирати судска одлука. Зашто? Да не би некоме било "смештено", како нас подучава Скалија.
Та се забрана заснива на, мислим, шестом амандману - да сваком окривљеном мора бити омогућено да лично или преко браниоца испита сваког сведока (ми би рекли - да се изјасни о сваком доказу, што опет није исто), те да се нечије сведочење као доказ (е, ТУ имамо то метафизичко одвајање доказа - исказа сведока од самог лица - сведока као доказног средства) не може бити уврштено у доказни материјал (Американци то виде некако као цигле, од којих зидају нешто, кућу, свињац, продавницу...) ако оривљеном није омогућено cross examination.
Кад је дозвољено да државни орган/органела, нпр. полицајац на суду сведочи о томе шта му је ко рекао о самом критичном догађају? Онда кад му је то саопштено у циљу непосредног отклањања опасности по оштећеног или остали народ; у том случају амерички суд претпоставља да оштећени у силној фрци није могао ни стигао да смисли коме ће да напакује кривично дело, већ прича искрено. Миссим, лудило. Тако је то некада пресуђено и они се држе тога као пијан плота.

Е, сад, проблем је у томе што су хтели овог дилера да осуде, али им се испречили ти ситни да кажем законски проблеми. Окривљени није могао да испита оног што је умро (из објективних разлога, али ипак...) па је такав доказ - исказ дат полицајцима прибављен у сврху кривичног прогона морао бити одбачен као недопустив (ни код нас се записник са исказом окривљеног датим полицији не сме користити у кривичном поступку након завршетка истраге; претпостављам да се исказ полицајаца који се суштински односи на исту околност - шта им је то окривљени рекао кад су га испитивали такође не би могао користити, али ми нисмо још дошли до тих финеса; у сваком случају, овде се говори о исказу сведока, а код нас окривљеног).
И уместо да седну и размисле о свему, преиспитају читаву досадашњу праксу и редефинишу правне институте, суци тог тамо врховног суда одлуче да блаааааго искриве чињенице и провуку исказ оног умирућег под одредбу да је дат полицајцима у циљу спречавања убице да га докусури.
И то је изнервирало Скалију у пичку материну, тако да је употребио онакав језик као у дисент (а опет сасвим, сасвим диснт) мишљењу, због чега сам га и цитирао овде.