Коштунице, кажи нећу II

Јбт, сад ми се отворило: садашње српско друштво (не српску опозицију, друштво, бавићу се тиме касније) могао би против пицоустог да води само Коштуница.

Не неки нови Коштуница кано лидер неке тренутне пригодне инкарнације ДЕПОСа/ДОСа, већ онај стари, добро познати, поражени, потрошени и смлављени Коштуница, Коштуница који се избламир'о са своје две владе, Коштуница који је држао Павковића и рекао да САЈ штрајкује у радним оделима, а да се сас Аца разуме и кад тихују, Коштуница чији је Бубало јеб'о све што није стиг'о Ђинђа за живота (коџа тога), а Булатовић осовио званично грогирану службу на ноге, Коштуница који нас је сјеб'о дибидус, ал' опет нежно, очински, Коштуница удовац, Коштуница ДеГол после добровољног изгнанства, Коштуница Балбоа, Коштуница Ван Даам, Коштуница Коштуница, Коштуница препорођени, испошћени, прочишћени и искрени, ко опет може да вас погледа у очи Коштуница, јер је искајао све своје грехе и из кала и дроњака се издиже когод Феникс фром ешис...

Добри, стари Коштуница.

Е, па, курац!

Коштунице, кажи нећу, ако Бога знаш! Пусти нек оде низ сливник све ово што се данас Србијом зове, учини ми толико, јер је то оно сам хтео ка'сам отпејал' за УСУ ономад, смрт, оооооо смрт (!) том симулакруму којим управљају најглупљи од свих људи, људи из вица, полицајци који су толико глупи да мисле да морају да остану "тајни", нек' престане да постоји и нек' буде ново сутра, у коме ћу бити мртав у наакој правној & демокрацкој држави, јок у Србији...





KOSTUNICE KAZI "NECU"
Aleksandar TIJANIC, novinar
[You must be registered and logged in to see this image.]
Postoje dva - meni prijateljska - razloga zasto mrzim zensko novinarstvo. O jednom cutim vec dugo; drugi se zove Natasa B. Odalovic, kolumnistica dnevnika "Danas". Njen proslonedeljni tekst: zasto bi Kostunica predstavljao loseg zajednickog kandidata srpske opozicije na sledecim izborima, predstavlja tipicnu ambicioznu zensku prozu. Dakle, to je vrsta kucanja a ne pisanja, odnosno ono duboko promisljanje koje stane izmedu ogledala, prskanja dezodoransa preko haljine i reanimacije sinocnjeg karmina nanetog jako blizu usana. Kostunica, pre no sto je rekao da li ga uopste zanima dvoboj sa Slobom, nasao se na operacionom stolu i pod mikroskopom mlade hemicarke Marije Kiri B. Odalovic i mojeg prijatelja Veselinova, poljoprivrednog lava. On je vec stigao da izjavi kako predsednik ove drzave ne moze biti nacionalista i covek koji ne shvata veliku nuzdu Vojvodine za autonomijom. Dok slobisti jos razmisljaju odakle da nacnu Kostunicu, napad na njega, ponavljam pre nego sto je rekao ijednu rec o sopstvenoj spremnosti da bude prvi u hordi antislobista, stigao je od kolega i koleginice. Tacno sam znao kako ce sve poceti i tacno znam kako ce se zavrsiti. Zbog toga mislim da Voja, budisticki mirno, treba da se zahvali na pocasti i da kaze Srbima neka traze drugog kandidata?!
Ovakvi Srbi, ovakva Srbija, ovakvi opozicioni mediji, ovakvo opoziciono novinarstvo zasluzuju boljeg kandidata od Kostunice. Neka ga nadu. Ono sto je odvratno u ovom nasrtaju zapocetom na samo spominjanje njegovog imena, jeste koriscenje istog kategorijalnog aparata, istog sistema za unistavanje ljudi, iste aparature za blacenje kojim se koristi drzavni uigrani sistem za egzekuciju nepodobnih.
Tako je Kostunica moralno-politicki nepodoban jer je Srbin, jer nece da se vida sa Medlin, jer ne moze na oci da vidi Kusnera, jer nikada nije bio na hipnotizerskom kanabetu, jer nije isao u soping ni u Vasington, niti u Pestu, nije isao kod sponzora za pare za svoju sektu, nema audi, nema firmu, ne pripada nijednom opozicionom klanu, nije rastakao nijednog od kolega i kad su pruzali povoda za to, nije estradno raspolozen, ne voli bombaste izjave, nije glumac, nije mesija, nema onu plemenitu harizmu kojom obiluju ostali lideri, nije stampao knjigu svojih intervjua, nema rodake na polozajima, brine o Kosovu, brine o Vojvodini i nije mu do rastanka sa Brdanima. Tek kad sam sve ovo nabrojao - vidim da se i ja slazem! Kakav mi je to kandidat? Koliko je Ðindic energicniji i bogatiji od njega, koliko je Vuk harizmaticniji i sa bolje rasporedenim kadrovima, koliko je Batic brzi na intervjuima, koliko je Svilanovic evropejskije nastrojen, koliko je Vesna Pesic vise po volji Amera, koliko Obradovic i Perisic imaju veci cin od njega, koliko Covic bolje poznaje Bengalskog Tigra, jos od dana kad ga je tamo odveo Zlatan Perucic, koliko Velja ima jacu i tezu ruku.
Po mladoj Mariji B. Odalovic Kiri neko je podmetnuo Kostunicu celoj opoziciji, on je nista drugo nego Slobin klon, neharizmaticni jado, covek koji za deset godina nista znacajno nije uradio, samo se epistolarno svada sa Kusnerom. Dvoumim se da li je to analiza ili epilepticni napad mlade gospodice.
Odgovaram joj samo zato sto sam u javnosti prvi pomenuo Vojino ime i sto znam da joj on nece odgovarati. Ali, ovo je besplatna lekcija i uputstvo za borbu protiv diktature antislobistickih prvoboraca koji smatraju da njima i samo njima moze pripasti postmilosevicevska Srbija.
Prvo, Voja nije kandidat srpske opozicije. Ta grupacija ce radije videti, kao Slobinog protivkandidata, guvernera Avramovica. Deda, po tim planerima, treba da pobedi, a odmah zatim da umre, ako je iole pristojan. Koliko znam Dedu, a koliko znam i Tigra, obojica ce nadziveti mnogo potencijalnih racundzija koji sanjaju da se docepaju vlasti bez izborne provere sopstvenog rejtinga. Ako, dakle, izuzmemo Avramovica, Kostunica nije kandidat svojih kolega vec - vecinskog srpskog javnog mnjenja! To javno mnjenje nema zajednicku ideologiju, socijalno poreklo, politicka shvatanja, obrazovanje, pa cak ni interese. Oni samo zele normalnu drzavu, normalnu vlast i normalnog vladara. Ta dubinska reka koja nosi matricu nacije prepoznaje u Voji coveka koji moze odgovoriti na pitanja: sta je danas Jugoslavija, kolika je Srbija, sta je nas interes u saradnji sa svetom, cije je Kosovo, ciji smo mi i cija ce biti nasa deca.
Tu, iza Voje, stoje razocarani nacionalisti, tradicionalisti, monarhisti, gradanski gradski elementi, seljaci koji u njemu vide Sumadiju, izbeglice, pogorelci, mladi kojima se svida sto nikada nije otisao na seansu kod Tigra, slobisti koji brinu sta ce sutra biti s njima, obicni Srbi, bez ideologije ili politickog prefiksa, koji samo osecaju da ih ovaj covek nikada nece prodati. To nije harizma, to nije politicki program, to nije obecanje lakog i brzog izlaska iz tame; to je, ljudi, kletva! Na Kostunici je da ovaj narod oslobodi kletve, fatve bacene na njega.
Svi opozicioni lideri koji se budu bacili na Voju, bice iskidani na komade od sopstvenih pristalica koje ce krenuti tamo gde ide matica nacije - za njim. Ne zato sto je mali Sloba, ne zato sto ratom ume da vrati Knin, ne zato sto je Seselj u smokingu, ne zato sto ume da obecava Svajcarsku ili milijarde dolara kojih nema. Kazem, ne zato - vec sto kod Srba, kad negde krene, to ne ume da stane! Krenulo je ka njemu.
Ðindic i Vuk ne vide da je Voja spasao politicke stranke u Srbiji. Pola sata pre nego sto su ih toliko puta obmanuti Srbi, prebijeni od policije, namuceni bedom i obeshrabreni neosetljivoscu opozicione elite koja zivi gotovo kao vladajuca krem-klasa, motkama umlatili, a Dinkic, Otpor, gradanske grupe, nezavisna udruzenja potopili stranke kao promasenu investiciju - Kostunica je vratio politicku igru tamo gde joj je mesto. Progutao je knedlu i stajao na mitinzima zajedno sa onima koji smatraju da Srbiju valja rastakati i dalje; sedeo je sa Ðindicem i kad je ovaj bezobrazno trazio 53 procenta izbornih mesta; rukovao se, kao izraziti legalista, sa ljudima koji su najavljivali vesanja.
On ima prava da prekine dalje epilepticne napade demokrata, opozicionih novinara, harizmaticnijih lidera i boljih od sebe politicara. Neka se zahvali hemicarima i neka oni nadu sebi boljeg kandidata. Srbija je, mislim, nasla svog. Za ovaj narod Kostunica predstavlja - CISTE RUKE SRBIJE. Neka svi drugi tuku taj opis, ako mogu! Zato, kazi "necu!", Kostunice. Ostalo je nase. Ne odmerava se Kostunica sa Slobom, vec danasnji Srbi protiv jucerasnjih Srba. Ni protiv nas.
Preuzeto iz "Blicnewsa"
Beograd, 27. jula

Има та ствар са подвизништвом/подвизањем: оног тренутка кад човек почне да ради нешто ненормално, нешто против своје (биолошке) природе, јавља се и (друштвена) потреба да то своје понашање оправда вишим/вишњим циљевима.
Ако то не уради, ризикује да буде проглашен обичним лудаком, јер ко би нормалан без доброг разлога радио себи тако нешто?

Од тог извора онда иду два путића: први оних који своје мучеништво оправдавају позитивизмом, зато што су и циљеви које желе да постигну нешто добро, корисно и позитивно, и један други којим (ређе? ма хајте, молим вас, управо потпуно супротно) иду они посебни и различни, који своје подвизавање објашњавају крајњим ненормалностима, будући да је оно чему теже ненормалније од свега до тада познатог.

Наравно да ови други имају све шансе на успех, дочим су они први осуђени на неразумевање и подсмех околине; ствар је онтолошки јасна, јер је пре свега ненормално глупо покушавати рационализовати нешто што је у својој природи ирационално, кад већ можеш да наставиш да будеш неразуман без икаквих реперкусија, већ, напротив, постављајући нове milestones.
Али, осим тога, ствар је и у мерљивости: ко је даље добацио.

Ево, на пример, узмимо човека који се излаже крајњем напору копајући рупе у које ће да посади воћке (кајсије, разуме се); први од њих, викендаш вулгарис, ископа ашовом пет у једном дану, а онда оде да лечи упаљени ишијалгикус; други, страствени окајивач грехова, купи бушач и плати раднике да у дану засаде двеста или петсто и тако док има слободне земље и пара, одричући се тиме летовања у Шпанији и куване хране у наредних пет месеци; трећи, дипл. филолог у напону снаге, истраје ријући земљу из дана у дан, недеље у недељу, све док није направио 99 места... који је од њих више укротио своју природу, а Сви они теже нечему "добром" (засађене кајсије), али је свака њихова појединачна жртва различита, тешко упоредива...

С' друге стране, имамо једног лика који је решио да проведе 10 дана чучећи на дрвеном стубу пободеном у земљу, тачније на оном његовом крају који штрчи пет метара изнад земље, само на води; па лика који ће да на том стубу чучи 300 дана и постиће сво време; онда једног који ће да наложи да му под сваки нокат забију минимум пет ексера и да тако препешачи пустињу Калахари, и, на крају некога који ће сам себи да одсече муда коришћеном грицкалицом за нокте. Јел' овде проблем да их градирамо? Ко од њих подноси највећу жртву, зарад победе над својом анималном фатвом, биолошком основом свогаа грешнога бића, коју мора да превлада, е да би спознао Њега?...

Зато ће у свеце и идоле навијек ови.... други.

миссим, некидеу пичкуматерину кад и ОВО неко чита... (Чита?)