Паралелни свемир

KRAGUJEVAC - Italijanski državljanin Kadedu M. (23) na privremenom radu u Srbiji uhapšen je u Kragujevcu zbog sumnje da je u kafiću ukrao iz tašne I.M. dva mobilna telefona, digitalni foto aparat, novac i lična dokumenta, saopštila je policija.

Radi kao crnac a ne placaju ga...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Термокамере, ноћни визири, дуге цеви и контролни пунктови: Бугари су решени да коначно стану на реп крадљивцима трешања.

ево, шта о томе каже наш помало заборављени [You must be registered and logged in to see this link.]

A neka se pripreme ruzicnjaci...

Ako nece breg Muhamedu...

Nesto mi pade na um sad: video si ono "Udruzenje za zastitu gradjana od protivzakonitih i neustavnih odluka sudova u SCG" iz Panceva od letos?

Veb sajt koji je bio glavni kanal terorističke mreže Al Kaida za širenje njene ekstremističke ideologije je zatvoren, a stručnjaci kažu da ovaj čin ima karakteristike hakerskog napada zapadnih obaveštajnih službi, јавља Блиц.

Рано јутрос, у Шумарицама, ожарио сам се на коприву која џикља из некошене ("росне") траве поред стазице којом трчим, па ме сад мало сврби.
Чеше ме, како су говорила нека деца док сам и сам био мали. Itchy & scratchy, језичкологички феномен sui generis.

А на трчање ме у недоба натерала силина којом ево већ два дана изнутра горим - имали смо госте, а кад су гости, онда се спремају погачице са чварцима. И није до чварака, они су били ситни, добро упржени, добро исцеђени, мада не тако добро посољени, већ до лиснатог теста у које се чварци аплицирају: открио сам, наиме, да је неупоредиво лакше и једноставније купити паковање од пола киле већ готовог лиснатог теста (растањити, поделити на две табле, једна 2х већа од друге, па већу посути одозго, а не одоздо чварцима и помало их утиснути у тесто, а у мању оштрим ножићем урезати по дужини прорезе од око 3 центиметра, тако да чине једну испрекидану линију од краја до краја, почевши на 1 центиметар од обе ивице, па на нешто мањем међусобном размаку од рецимо 0,7 - 0,8 центиметара наставити са таквим просецањем теста пазећи само да први пут засечете у дужини од само 1,5 центиметара, тако да се они следећи преклапају са прорезима у претходној линији, нешто као фасадне цигле, if you know what I'm talking about, ако не ево цртежа: -_-_-_-_- итд, па кад целу ту мању таблу тако исецкате ред по ред наизменично почињући са пуним и 1/2 прореза, остављајући после сваких 5 редова размак од 2 центиметра, онда је растегнете преко оне веће са чварцима спајајући ивице доње и горње табле притиском прстију, а они се прорези истегну у chicken wire pattern и кроз прорезе, који су сад добили облик ромбова, виде се чварци, а тамо где сте оставили онај већи размак, ту тацницом од шоље за кафу исечете сада сједињено тесто на траке које би требало да су ширине око 6 - 7 центиметара максимално, јер тацна има доста тупу ивицу, па тесто не само да сече, већ га притом и лепи, па онда истим методом попреко, па у вуруну...) него месити, премесивати, развлачити и остало, нарочито кад у кући имате само ону патуљасту/шаљиву имитацију праве оклагије "успомена са Златибора" донету са неке школске екскурзије.

А те екскурзије су, колико се ја сећам, биле идеална прилика да грижу савести коју нам наши идиотски родитељи (у тој улози ипак успешнији од нас самих, истини за вољу) педагошки усађују током године угушимо куповином резбарених тањира и једноставно стилизованих чапљи од славонског храста, ооо како смо били мудри ми који смо куповали оне са испруженим, а не савијеним вратовима јер смо могли њима да се мачујемо у пролазу између седишта аутобуса који се гега кроз кишну хрватску ноћ по аутопуту Братства & Јединства који то није тра-тап, тра-тап, после би их лепили ОХО лепком и заборављали међу прљавим вешом по изгужваним, ублатњављеним и коломашћу са механизма од врата "бункера" местимично умазаним путним торбама, да их мајке ту пронађу и замисле се над тим поклоном.

А мирис ОХО лепка је било нешто најлепше што сам доживео у нижим разредима основне школе (после је то заменило лупање срца због девојчица). Био је иначе најстроже забрањен, па сам тако веома млад схватио да то чест случај са добрим стварима у социјализму; кад сам тридесет година касније у филму "Медитеранео" чуо да то исто кажу за фашизам, знао сам да је мој живот сувише рано кренуо погрешним током. Ја сам на кварно успео два пута да га прошверцујем на часове ликовног, па ми је први пут опроштено, а други пут ми је учитељица завртала зулуфе. Уместо ОХО лепка који је био брз, јак, једноставан за употребу и уз то, као што сам већ рекао, лепо мирисао, нама је било наложено да користимо "Карбон" канцеларијски лепак за папир који је стизао у округлим пластичним кутијицама са унутрашњом преградом за полиетиленску назубљену лопатицу којом је ту чврсту масу попут скорелог ималина што је смрдела на неку буђ и старе људе требало најпре нагребати, па онда некако и размазати на папир који се од тога мрешкао, набирао и коначно цепао не могавши да издржи напад приљежних ђака. Због тог лепка сам краја живота замрзео прашњаве, плесњиве, сумрачне, претрпане канцеларије и људе у њима који гузицама обарају емајлиране џезве са охлађених троножних решоа, док се провлаче између очуканих столова са зеленим плочама од ултрапаса на којима се по соцу у неопраним шољама развијају културе неких смроносних бактерија - ти људи су били онај непријатељ који ме је од тада свуда сачекивао у овом паралелном свемиру, у који сам пребачен по казни због нечега што није завређивало баш такву строгост.

Hehe, ovo ti je dobro. Vidim tu mnoge, mnoge elemente (i) mog vlastitog probijanja kroz tu shikaru do Slobode.

Taj glupi Karbofix, iako nam nisu branili OXO, je bio preferred za one somnabulne radove iz likovnog obrazovanja gde se lepi vunica, neko zrnevlje i slama (sto ti je nadlezni kulturnjak prve generacije, koji je to smislio i u nastavni plan uneo: ne moze bez vune, kukuruza, pasulja i slame...) po hrapavoj strani Bloka 5. Za starije razrede. Do 5. razreda Blok 4. Jedno vreme sam mislio da sam ja idiot, pa da je idiot moja baba a i da su idioti moji dobri, zaposleni roditelji koji nisu shvatali sta se to od mene trazi, kakvi su to bizarni rituali koji mi oduzimaju 4 sata dnevno izmedju dva casa likovnog u nedelji, niti mi mogli pomoci da to polepimo tako da lici na zadatu temu. Onda sam, gazeci po kukuruzu i pasulju u ucionici, jer su sva deca, iz mog i svih ostalih razreda (pa otud i svi ostali roditelji i roditelji roditelja), pa verovatno i deca iz svih ostalih gradskih skola, deca iz celog Banata, Vojvodine, pa i cele Jugoslavije donela ruku svojih i roditeljskih trud u skolu - trud koji se malo krunio, stvarajuci tako mucnu i nadasve bizarnu situaciju izguzvanih, zacepljenih, odlepljenih, okrunjenih, idiotskijih nego sto je, bar nominalno, bilo trazeno likovnih radova pred ocenjivanje; strogo, kako i pripada licu sa podgrmeckim naglaskom, medvedjom fizionomijom i u skarednoj garderobi - recju, mediokritetu iz uciteljske skole, smer likovna kultura... onda sam, kazem, shvatio da je to pokretna traka gluposti, besmisla, ponizenja i uvrede. Vec tada svesnom svojih potencijala, stajanje u redu, gacanjei po kukuruzu sa Karbofixom ulepljenim prstima meni je glasno govorilo da sam ja "right" a da je ovo "so wrong". Ta je situacija zorno nalicila, a tako je verovatno i zamisljena, dizajnirana tamo gde treba, da bi licila na onu tvoju bizarro situaciju iz vojske, sa zastavnikom, partijskom organizacijom, unapred odstampanim somnabulnim zapisnicima i diskusijama. Koji ce onda biti podeljeni, kao zadaci u skoli, milionima dobrovoljnih idiota u garnizonu, brigadi, korpusu, armiji za memorisanje i uvezbavanje i kao kruna svega toga - za konsekventni nastup (i ocenjivanje...).

Ponizenje i apsurd, trauma i auto-trauma kao kontrolni mehanizam.

The show must go on.

Мој први паралелни свемир је имао најлепше плаве очи на свету, косу боје лешника, диван бамби-носић и савршену пут, розе хулахопкице, црни трико и учио је балет у подруму наше школе. Одмах сам знао да никад нећу постати део тог универзума.

Паралелни универзум у коме живим настао је тако што се мој првобитни свемир брзином светлости сударио са светом других људи: у просторновременском процепу који је тада настао нестале су све шансе да одатле наставим као јединствени ентитет. Два космоса која су тада настала почела су да се удаљавају један од другог, мада се и даље дозивају.

Често се дешава да у оближњем драгстору не могу да купим минералну воду коју редовно трошим. Нестало, нема више на залихама...
Једном се наканим, па питам зашто је то тако. Кажу, та нам се вода најбоље продаје, у ствари, кад је имамо она се једина продаје, па је не наручујемо неко време, да би се продавале малко и ове друге, треба да испоштујемо и остале добављаче.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Insects among us (and on us).

У вези овог горњег:

"Добити" (посао, стан, пензију, плату...)
Најскупља српска реч.

Neverovatno.

... und...



дигида, дигида, вау, мау, вау, мау....

Mora tako zbog slonovace. I drugih delova koje bednici po 3rd world klozetima seckaju (ajkulino peraje itd.) pa ili prodaju ili sluze u restoranima.

A kakve veze (sa podnosenjem prekrsajne prijave) ima to sto je "pocinilac" lice sa stalnim boravkom u Velikoj Britaniji?

I sta je to Velika Britanija?

Is that anywhere near the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland?

Ово је у рангу са бугарским трешњама.
Читам сад да су процене европске комисије да је 28% тамошње економије у сивој зони, док домаћи експерти дају процену од +40% и тврде да у Бриселу недостаје храбрости да би се такво поражавајуће стање признало и са њиме суочило.

Обзиром да се ту ради о обрнутој пропорцији - што веће говно од државе, то се безначајнијим стварима иста бави - околност да су се наши републички органи острвили на два бедна црногорскобританска папагаја показује само дубину наше пропасти.

Хрватски

[You must be registered and logged in to see this image.]

... и српски електрични ауто:

[You must be registered and logged in to see this image.]

И док српски ауто, дело пензионисаног машинског инжењера из Чачка, бившег радника "Слободе" Душана Радовића (85), "... оsim što je ekološki, .... zbog svojih malih dimenzija veoma је lak za upravljanje i parkiranje, pa je najpogodniji za gradsku vožnju. Može da razvije brzinu od 45 do 50 kilometara na sat na otvorenom putu. Ali ima potenciometar koji reguliše brzinu preko nožne papučice. Potpuno je bezbedan jer je struja male jačine i izolovana, a pokriven je tako da su i vozač i instalacije zaštićeni. Baterija se puni tri sata, a u zavisnosti od terena prelazi od 80 do 100 kilometara bez punjenja - objašnjava Radović stručne karakteristike svoje limuzine, koju će zaštiti u Zavodu za patente.", а коштао га је 92.000 динара (око €900), код рвата је то нешто другојачије: "Iza svega stoji 22-godišnji Mate Rimac, mladi inovator koji još od srednje škole oduševljava svojim izumima. 'Cijena će biti na rangu jako skupih sportskih auta. Kao recimo Porshe i Ferrari, ali će im moći konkurirati i nadmašiti ih po snazi koja je 1.000 konjskih snaga', kaže Rimac."

Додуше, тај хрватски суперелектрични ауто још увек нисмо провозали нашим путевима, али зато овај

[You must be registered and logged in to see this image.]

јесмо. Недавно је представљен публици у Београду, након што је стигао са сајма у Женеви.
Где жељно ишчекују Душана Радовића, чим заврши поступак патентирања.