Gospodine Doktore

Juce ujutru sam se nesto muvala po Gradu (i.e. potez Kalemegdan-Slavija), mrzelo me da se peske vracam kuci, pa sam sela u autobus da se, kao covek/zena provozam 2-3 stanice.

U to doba u bus ulaze samo babe na putu za pijacu, tako da sam bez problema sela iza lepe mlade zenice, doterane i namontirane, pored koje je sedela mala, slatka devojcica sa crnim loknicama, isto tako sredjena.

Malo su izgledale neobicno za to doba dana i tu rutu, posebno sto je devojcica sedela jedno vreme mirno, dok se nije desila najprirodnija stvar na svetu - dete je odlucno zagrizlo gumeni okvir prozora, :)
Majka se u tom trenutku davila sa bakutom koja joj je dahtala za vratom i pokusavala da je digne sa sedista, tako da nije videla sta dete radi, pa sam ja (kao svaka dokona zenturaca), reagovala i rekla detetu nesto u smislu da tako lepe devojcice ne rade takve stvari.
Dete se trglo, pogledalo me i nastavilo da zvace gumu, :)

Tu je majka ostavila bakutu njenim problemima, okrenula se ka meni i opomenula dete koje se, vidno nezadovoljno, okrenulo ka meni kao nekome ko drugima kvari zivotne radosti.

Da bih malu, preslatku devojcicu umilostivila, pomazila sam je po kosi i pitala koliko ima godina, i tu tek pocinje prica...

Mama se izvinila sto dete ne ume da prica, ima tri godine, ima alergiju na laktozu i gluten, u njihovom mestu su je lecili Longacefom jer su mislili da ima bakterije (sic!), dete sad ima visak 'nekih' metala u krvi od toliko lekova, od alergije joj je bila pritisnuta i 'neka zlezda', pa se sporije razvila, ali od kada su konstatovali alergiju, sve je to proslo, medjutim, dete ne prica, pa je Eminentni Strucnjak u njihovom mestu konstatovao autizam (sic!), zato niko nije hteo da im da uput za Beograd, da cuju i drugo misljenje ali, srecom, rodjaci u Beogradu su im nasli nekog privatnog lekara, pa sada dva puta nedeljno dovode dete kod logopeda, malecka je posle samo mesec dana terapije progovorila, nema govora o autizmu, samo treba puno rada i, nadaju se, do polaska u skolu ce sustici vrsnjake u svemu...

Naravno, prica je puna rupa (tri stanice), svasta je tu preskoceno i laicki prepricano, ali mi je poznat osnovni osecaj nemoci i nesigurnosti kad je zdravstvo u pitanju - bukvalna prepustenost sopstvenoj snalazljivosti, internetu i komsijskim iskustvima iz trece ruke.

Dopisite...

Провинцијски доктори.... да видиш тек провинцијске новинаре, политичаре, адвокате, судије, професоре провинцијских гимназија, директоре провинцијских привредних гиганата, провинцијске кафанске свезналице...

Моје некадашње комшије, млад брачни пар, нису могли да добију дете неколико година иако су хтели да се подвргну свим могућим терапијама; овдашњи лекари су им рекли да од та посла нема ништа, да се не муче без везе, јер никаквих шанси немају - наиме, комшиница, по њиховом мишљењу никада не би могла да затрудни, а камоли да роди.
Преселили су се у Чикаго и за пар година добили два сина. Клима, ваљда. Миссим, шта су то могли амерички лекари да им ураде што нису могли српски?

Mislim da su i u Beogradu isti takvi - jedina razlika je sto ovde, ako me najuri Lokalni Bog iz Jedne Bolnice, ja mogu da se napravim luda i uzmem uput za Drugu Bolnicu (osim kad su deca u pitanju, cak i ovde ne postoji vise od dvojice npr. decjih endokrinologa, ili pulmologa), a ako i tu ne uradim nista, mogu da otvorim novine i izaberem najblizu privatnu kliniku.

Problem sa Pacijentima Iz Unutrasnjosti (definicija jedne ovdasnje bolnice, nista licno) je sto Lokalni Bog treba da im da uput za BEOGRAD, pa to u Fondu da overi KOMISIJA, koju cini isti taj Lokalni Bog i jos par njegovih ortaka - sanse da se provuces mimo njih su ravne nuli, pa je neophodno dobro poznavanje beogradskih privatnih klinika, da bi se uopste culo drugo misljenje.

Svojevremeno (pre cca 2-3 godine, recimo) su ljudi lakse dobijali vizu za Madjarsku da tamo urade tzv. PET SCAN, nego uput za Beograd...

Хммм... провинцијализација Београда.
Омиљена тема како за рођене, тако и за нерођене Београђане, оне који то још нису постали, оне који то не намеравају да постану, оне који би то желели да буду али не могу па причају да се никад у животу не би доселили у Београд, као и за нас остале.

Шта је то провинција дала Београду?
Миссим, па провинција је у својој суштини врло блиска фашизму/комунизму - перемпторно упросечавање. Глорификација конформистичког из нужде, природна коалиција медиокритета у свом успелом дејствујућем виду.
Шта је то могло дати Београду, који је по скоро свему и сам провинција (бар у поређењу са правим метрополама)?
Једна једина реч која савршено дефинише тај други Београд је "шанса".
Шанса коју су за себе видели најбољи из провинцијских школа, најбољи са сеоских забава, литија и даћа, они којима је њихова варош/село/паланка била тесна, који нису могли да се помире да ће их слинавозелена локална џентрија прогласити лудацима, чудацима и лузерима, само ако не буду успели да их себи покоре.
И они су направили Београд великим.
А онда су они са друге стране спектра, они који нису успели у "својој средини" из сасвим супротног разлога, зато што су били неспособни, лењи, глупи и превише покварени, онда су они у том Београду препознали шансу за себе. Миссим, па у њему је све могуће, ту свако може да нађе нешто за себе.
Тако је Београд постао сметлиште Србије.
И сад они који су тек у Београду продисали пуним плућима, којима је да би се исправили потпуно требао град те величине, пактирају са овима другима, далеко бројнијима, који су за њима дошли из завичаја - знају да без њихове подршке не могу, иако је презиру из дна душе.
Верују у свој племенити цинизам, а у ствари су само лицемери.

Прича ми другар да је ту скоро одржана Четничка олимпијада где је био један од званица.
На програму су биле класичне и савремене дисциплине (камена с'рамена, надвлачење конопа, обарање руке, клање гибанице...), а за бројне госте заслужне за унапређење четничког спорта припремљене су прикладне захвалнице, као и плакете за припаднике/симпатизере СЧП* који су се истакли у неким областима друштвеног, политичког или привредног живота Србије.
Тако је моја комшиница, иначе ТВ лице локалне телевизије, можда и главни одговорни уредник исте, чак, те аутор препознатљивих емисија "Шумадисјки праг" и "Суграђани" била виђена за златну плакету, али авај, организатори су њојзину заборавили у Крагујевцу (Олимпијада се одржавала ту у неком селу), па је комшиница, сазнавши за тај скандал, бесно напустила манифестацију пре свечаног затварања, а после пригодне закуске.
Елем, обе наведене емисије су концептуално веома сличне, само што је "Праг" окренут животу на селу, док су актери "Суграђана" више урбане личности. Да скратим, свако ко хоће да се слика за телевизију е да би напакостио комшијама, или просто да покаже шта све има по кући, а није му жао пар стотина еврића, прасета, кокошке, пола туцета јаја, пегле на ћумур или прогореле џезве (вајдица и прс' у дупе, по принципу ако нико други нема да понуди ништа боље, свако према могућностима, свима према заслугама), позове моју комшиницу која уприличи снимање и консеквентно емитовање у сталном термину. Обзиром да је снимање по селима захтевније од сликања по граду, настала је и друга и последња разлика између "Шумадијског прага" и "Суграђана" - "Праг" је колективни хепенинг, где је у получасовни термин нагурано све сељака што су били спремни да материјално потпомогну даљи развој и обогаћивање програмских садржаја дотичне телевизије, а превасходно домаћинства главне јој уреднице, и својим доприносом су се пласирали довољно високо да у емисију и униђу; "Суграђанин" је, како му име каже, документарни прилог о појединачном становнику старе српске престонице. Изађе на исто, израчунајте и сами.
Мени је у сећању остала једна особита емисија од пре десетак година из серијала "Шумадијски праг" снимана у селу Жуње, на обали Гружанског језера, путем мало иза Кнића ка Мрчајевцима, па се скрене лево за Гунцате.
Отишла комшиница у госте код неког чиче чија су деца на привременом раду у иностранству, и све иде редом: приказују типичну гастарбајтерску кућерину, а иза тон, пита водитељка домаћина "Лепу кућу имате?" - "Имамо.", па слике по собама, у свакој по телевизор - "Лепо вам је намештена кућа?" - "Лепо.", па кадар из дворишта са "енглеском травом" која се у симболичним квадратима пробија између огромних избетонираних површина ограђених бетонском оградом на чијим стубовима стражаре бетонски орлови и лавови, а по дворишту симетрично распоређене пластичне столице и сто, љуљашка-сунцобран, љуљашка за децу око које циче мусави сељачићи, паркирани Опел, Лада Нива и трактор Беларус - "И двориште сте баш лепо уредили?" "Баш." већ ће уморним гласом блазирани Шумадинац, а онда следи круна, врхунац, крешчендо, колац у срце сваком злом језику 20 км укруг, слика приказује прави правцати БАЗЕН укопан у дну дворишта, избетониран, са удареним керамичким плочицама, гледа на језеро које се беласа педесетак метара ниже - ма сан снова.
"Видим, имате и базен?"
"Имамо!" изненада се поносито чичи смешка брк.
"Ко је саградио базен?"
"Мој син и снаја, они раде у Немачку, па су тамо стекли."
"И ко користи базен?"
"Унучићи, углавном, они су ту са нама док син и снаја не зараде да се врате."
"А ви, пожелите ли ви некада да се окупате у том базену?"
"Пожелим, али одолевам!"




*Српски Четнички Покрет

Полако добијам трипер региструјући периферним видом репризу "Полицајца са Петловог брда" док ово чукетам.
Просто чини да ми недостаје "мушкарци знају зашто" свецко фудбалско првенство које се ближи своме завршетку, па су и утакмице консеквентно проредиле. А то значи да је догорело до ноката, ко зна за моју аверзију према редовном гледању спорта.

Зашто једноставно не искључим ТВ? Ево, сад сам то урадио, остао укључен богтепитаоткад, чуо сам и за Ганића и за Вучића, чуо сам и за оне лекаре са онкологије.

Мени се овде све више мути та слика, колико год су ми детаљи бројнији и видљивији - биће да се разум одмеће од стварности и одлази на неко удаљено Хавајско острво, или на Аљаску - зашто не Аљаска, па Хомер Симпсон се тамо силно проводио, миссим, ствар је јасна.

Дакле, колико сам ја упратио (а врло мало, тек нешто из осамнаесте руке и из реакција) те су тамо у акцији "Краба" (значи, ту је негде и Сунђер Боб) узаптили зато што су наручивали неке лекове од неке посебне фирме, првенствено.
Па?
Мислим, шта је ту ненормално да неки лекар свом пацијенту препоручује коришћење једног препарата, иако постоји још педесет истих таквих од других произвођача, ако га је произвођач тог лека или његов дистрибутер платио да то чини?
Мислим, шта?
Да ли је лекар тим леком наудио пацијенту? Колико сам ја чуо, не.

Не, ненормално је што у тзв. Србији и дан-данас обитава, шири се и мултипликује бољшевички социјализам у коме је само једно једино државно здравствено осигурање и нема нико други, које плаћа лечење само у државним болницама и нигде другде и узимање лекова у државним апотекама и нигде другде.

Да су ови људи који су примали ту терапију куповали те лекове по приватним апотекама, на пијацама или у кинеским робним кућама, болео би курац тзв. србску полицију да хапси те лекаре и те продавце лекова.
Овако, замисли, ставили лекове на листу!
Ђубрад докторска! Дај то овамо да их Ђура пропита за дипломе.

Па ето, сетимо се само оног примера оне докторке која као кренула са неком специјалном терапијом за спортисте, нешто што је она смислила и није прошло процес верификације: никоме за то нису звиждала јаја све док нису код ње почели да долазе фудбалери из највећих светских клубова. Е, а кад је почела да се врти кинта, онда сине мора ту да крене и тзв. здравствена инспекција. Па не може она тако неодговорно да угрожава здравље друговима спортистима.

Нема наде за ову септичку јаму. Таман кад мислиш да ће да се препуни и прелије, а њени житељи се нагутају гована и тако одмале.
Тако и ово за докторе.
Не кажем, има ту свега, знам и лично.
Али ово, за лекове...

Уместо да промене овај идиотски, неправедни, нефункционални лоповски систем који генерише апсолутну корупцију, они хапсе тамо неке лекаре... да утерају страх у кости другима.... да крадуцкају, а не к'о ови, организовали се, па ударили у темеље....

А за корупцију у здравству која тако лепо попуњава све шупљине настале нестручношћу, глупошћу и сељачком алавошћу најважнијих у том систему - лекара, ево пример:

Особа А одједном примети да му је ослабила функција органа Х. Е, сад, пошто ти органи редовно иду у пару (а нису муда), особа А се није истог тренутка обратила за помоћ свом лекару, јер би онда ова прича звучала сасвим, сасвим другачије - готово сигурно трагично. Уместо тога, особа А проведе пријатан викенд у кругу блиских рођака, па се тек по повратку у свој град (недеља увече) досети да би могла да оде до локалног Клиничко-болничког центра (у то време; данас је то КЦ!), где је дежурала пријатељица особе А, па да је она преко везе, нормално, одведе на преглед код дежурног лекара - специјалисте за болести органа Х.
И тако и буде, али дежурна специјалистица није била никако у стању да дијагностикује шта није у реду са органом Х; ту се затекла и њена колегиница, она за дежурну лекарку, лекарка за орган Х - повуци, потегни, не могу поставити дијагнозу.
А пацијент, особа А свесна, оријентисана, јасно описује субјективан осећај симптома - узаман.
Зови шефа!
Процедура којој се прибегава само у крајњој нужди, поготово што је шеф (начелник клинике) био код кума на слави, али се потрефило да је она прва лекарка, пријатељица особе А, заправо подстанар у једном од начелникових станова, па по слободи....
И дође начелник и после мало х-мммм, и мало ах-мммм, па још мало у-мммм, закључи да је реч о веома тешкој болести коју лече успешно само у престоници. И да је за успех лечења пресудно што пре извести хирушку итервенцију на органу Х, иначе је изгубљен потпуно. Време се мери сатима, не данима.
И пошто је начелник (станодавац и пријатељ пријатељице особе А) истовремено и председник комисије која упућује на лечење у Београд, он одмах написа и потписа упут, уз напомену да сутра пратилац особе А рано оде до социјалног да само лупе печат, ево сад ће он (начелник и станодавац) да позове тамо кога треба, биће у шест у канцеларији иако раде од осам. Хвала - нема на чему, стисак руке.

Сутра.
У Београду паклена гужва.
Милион пацијената, не зна се ко кога и зашто, никакав ред, никаква организација, општи хаос у коме се не сналазе ни запослени у Клиничком центру Србије, а камоли пацијенти из унутрашњости.
Срећом, ту пратилац особе А угледа школску другарицу из основне школе, која је у међувремену свршила медецину и отишла на специјализацију - замисли среће, баш на клинику где је упућена особа А.
Школска другарица узе књижицу, упут, умува се иза шалтера код намргођене бркате сестре - шу, шу, шу, ма какво заказивање, дај уведи особу А одмах код доцента, и ....
Доцент фин човек. Обави преглед веома експедитивно. Потврди дијагнозу начелника провинцијске клинике. Додаде још многе дугачке, латинске речи.
Али, на жалост, знате, наша клиника је препуна, а уз то, видите каква је криза, ствари тако стоје да немам ни најосновнији материјал за операцију, а овде су потребне специјалне игле, специјални конци, имплантат, ово, оно...
Стравичан списак.
Па где то да набавимо?
Имате у Бечу, или у Лондону, а ако некога имате на ВМА, може и тамо да се узме, само они не дају то овако, цивилима. Додуше, мој колега са специјализације, а-ха-ха, кад је то било..... е, тај мој колега ради на ВМА, па бих можда ја могао...
Докторе, па молим Вас!
Али ја то могу само да позајмим од њега, па ћу морати да некако накнадно набавим да му вратим, знате, из Беча...
Докторе, новац није никакав проблем.
Клик!
Златни кључић се управо окренуо у најкомпикованијој Верхајмовој брави.
Сестро, одведите пацијента на одељење, сместите га и нек аму одмах ураде све оне анализе. И ставите га сутра на програм.

Наравно, операција је прошла сјајно, опоравак је текао феноменално, али је парњак органа Х такође забрињавао нашег доброг доцента, који није пропустио да два дана по интервенцији у свом кабинету прегледа особу А пред њеним рођацима који су потегли из унутрашњости да би посетили болесника и платили шта треба за материјал.
Знате, и ту би требало извести једну лакшу интервенцију, ми то обично радимо ласером, али је наш овде на поправци у Француској, тако да...
И не знате када ће то моћи?...
Не, али нема везе, и ви у Крагујевцу имате одличан ласер, могао бих ја да дођем тамо, па није то преко света, ево баш мој специјализант сад ради тамо, сјајан студент и лекар, можда га знате, то је доктор Б?
Наравно, па он је рођени брат мога колеге, знам му и оца и другог, млађег брата, штета што им је мајка умрла млада, дивна жена..
Јел'да? Па онда може и он да вам то уради. Ево, ја ћу му дати прецизна упутства, па ћете после доћи код мене на контролу.

И тако особа А оде код доктора Б са упутсвима које му је дао његов ментор из Београда. И без ичега другог, дословно. Чак и без упута, ипак су докторов брат и особа А пријатељи, а главна сестра на одељењу им је заједничка комшиница. Доктор Б пажљиво погледа све папире, установи да је професор и даље у форми, мада је пропустио једну ситницу (можда га тестира?) и седе за ласер. Кад је све било готово, а перфектно, пошто је интервенција бескрвна (не и безболна!), а особа А није од оних које би дангубиле по болницама, стисак руке - Хвала докторе - нема на чему, дођите опет ако вам шта треба, на контролу или овако, да попричамо, мислим да сте ви и мој брат пријатељи - Да, да, баш тако...

На контролу код доцента у Београд се, са друге стране, не сме празних руку. Ипак је то таква величина, па значај посла који ради... Свеједно, професионално егзалтиран израз лица којим је овлаш проценио врсту и вредност "знака пажње" јасно је показала да је тај велики хуманиста ипак пре био за то да особа А новчано потпомогне ту високу установу код набавке материјала за операције, кад већ зна како у том погледу ствари стоје, уместо што је натурализовала своју захвалност....

Eh....

Sto se tice Patrika, Sundjer Boba & ostalih (namerno ne pominjem Lignjoslava, on je trenutno u drugoj prici), izgleda da je ideal ne tako davna situacija kada se stavljalo na 'listu cekanja' odredjene medicinske opreme, narucivane iz inostranstva (zemlja pod sankcijama, prim.aut.), pa ko dozivi...

Pokojni cale je tako cekao jedan rezervni deo mesecima i, iako su mu svi govorili da ode u Madjarsku i odradi to za par stotina maraka, on je naivno verovao 'ortaku' koji ga je ubedjivao da je stizanje tog medicinskog cuda 'pitanje dana'...ali, to je neka druga prica.

Prva prica je o lekovima kojih, zamislite, IMA!!! I to ih ima toliko da se DELE, i sakom i kapom!!! I, gde je tu interes Lokalnog Boga?

Tacnije, kako On moze bilo sta da uradi, u bilo kojoj bolnici, bez obaveznog 'toga nema, ali mozemo nekako da sredimo' u rukavu?

I u dzepu, da se ne lazemo??

Btw, o Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije imam samo lepe reci - u svem ovom balkanskom cemeru, ta oaza je Svajcarska u odnosu na sve ostale bolnice/klinike/domove zdravlja, i po odnosu prema pacijentima, i po strucnosti i po opremljenosti i strasno mi je zao sto je sada na tapetu jedina ustanova u Srbiji koja moze da se pohvali sa barem nekoliko svetski priznatih strucnjaka...

Овде има гинеколог, професор на медицинском, који прво пита даму шта јој ради муж.
Па онда ради ил' не ради.

Невиђено узимање анамнезе.

Zanimljivo shtivo, hvala svima.

To sve polagalo Hipokritinu zakletvu, il' sta vec onaj strucnjak rece onomadne.

Oduvek me je fascinirala fraza 'otkrili su mu/joj to na sistematskom/rutinskom pregledu' koja, otprilike, znaci - covek/zena je bio potpuno zdrav i bio bi takav/a i dalje, da se doktori nisu tu umesali i otkrili mu/joj neku bolestinu, ali to nije uzrok moje fascinacije...

Ne, odusevljava me cinjenica da je neko mogao nesto da otkrije (ukljucujuci i pacijenta samog) na sistematskim pregledima, onakvim kakve ja pamtim.

U srecna samoupravljacka vremena, sistematski pregledi po skolama su se vrsili pocetkom ili krajem skolske godine i izgledali su, otprilike, ovako - svi se svuku do pola u svlacionici fiskulturne sale (devojcice odvojeno od decaka), i onda se satima smrzavaju u vrsti, dok brkata debela sestra proziva jednog po jednog da pridju vagi i onom metalnom cudu za merenje visine. Kad te prozove, pritrcis vagi (opet ce da sikce da se ne penjes/silazis dovoljno brzo), vikne tvoju tezinu/visinu koliko je grlo nosi i onda to moras da zapamtis da ponovis Skolskom Lekaru.
Metar dalje, sedi Njegovo Visocanstvo Skolski Lekar sa spiskom u krilu, kad mu/joj pridjes, ne dize pogled i ceka da ponovis brojke koje su cak i okolne zgrade cule, i procedi nesto kao 'jel' to onaj sto je imao sarlah/bio u Libiji/poginuo u sudaru?', na sta sestra pritrci, ostavljajuci nekog nesrecnika sa metalnom stanglom za merenje zabodenom u teme, i prosuska da je rec o Pavlovicu iz susednog odeljenja. Dobra strana cele price - gubio si cas. Losa strana - kijavica.

Na fakultetu je sve to bilo vrlo slicno, s tim sto je dodat jos i ginekolog, a cekanje se oduzilo i merilo danima...

Za posao je bilo idetincno - verovali ili ne, isto su nas postrojili polugole, izmerili visinu/tezinu, jedino su jos i pitali, onako grupno - ko ima pritisak/dijabet?

Ukratko - niko mi se nikad nije cak ni obratio, kamoli da me je pregledao na tzv. sistematskom pregledu, a ne verujem da bi primetili ni da imam sest ruku ili tri glave.

Zato sam se uvek cudila kako to na sistematskom pregledu otkriju ljudima, recimo, tumor na hipofizi, ili kamen u bubregu, ili srcanu manu.

Ili bilo sta...

Па кад ниси конкурисала за нека занимања, или ишла у војску.
Сећам се, као мере ти притисак, па онда као урадиш десет - два'ес чучњева, па опет мере.
И био један, како чучне, а колена му ураде клинк, кад се дигне - клонк.
Клинк - клонк, клинк - клонк, клинк.... каже му онај у белом мантилу (доктор?) подмажи то кад дођеш кући.

А пошто сам ја стара гарда, што значи да сам ишао у средње усмерено образовање, сећам се једног систематског прегледа где су баш оно били детаљни - тражили од нас да читамо она слова са плаката на зиду у једној соби где смо чекали докторку, мајку моје школске, једно пола сата. Од досаде сам добро проучио онај плакат, па кад је дошла коначно та жена, ја јој продам ону фору из цртаћа, знате оно покриј лево око, читај први ред, читај трећи ред, читај шести ред, читај шта најситније видиш, а ја ћу "Штампао Београдски издавачко-графички завод 1967. године Београд, по одобрењу Републичког секретаријата здравствене заштите СРС...", па ме после терали да гледам у неку направу к'о двоглед накачен на металну кутију 30 х 30 сантиметара, а хтели да ме шаљу и код психолога, ал' пошто није било предвиђено....

Auh, Slawene, pa ti si skoro mator kao ja!!

Sto se radne biografije tice, otprilike je kao kod americkih pisaca devetnaestog veka - nedostaje samo rad na parobrodu i, naravno, da pocnem da pisem...

Zanimljivo, kod sistematskih pregleda za sve te poslove koje sam radila, (od kojih su neki zahtevali i tzv. sanitarni pregled), figurirala su dva momenta - grupni pregled + potpuno odsustvo bilo kakvog kontakta (osim diktiranja generalija) sa tzv. zdravstvenim radnicima.

Ili, da obrnemo pricu - da su me, ne daj Boze, profesori na faksu slusali tako&toliko kao lekari, odavno bih se pridruzila onoj grupi polupismenih pravnika koje Slawen pominje...


...i, kad malo razmislim, sta bi mi falilo?

Ја сам још пре трећег испита (политичка економија) увежбао онај монотони назални полуговор-полубајање; наравно, требало је и мало среће, мало памети, мало храбрости, још на врх ножа безобразлука и ...

Елем, лето беше веома лепо, не као ово сад, ја се наоштрио да спремим политичку баш онако јуначки, па бих сваког дана узимао скрипту коју су ми неки искуснији типови са факултета препоручили (цирка 40 страна А4 формата двострано фотокопирано), седао на десетобрзинку (екстра у то време!) и отпејао бих на језеро, где бих легао у топао насут ситан шодер, мало гледао шта пише у оној скрипти, а више бирао међу, искрено, далеко лошијом понудом женскиња него што је данас случај (можда је козметика напредовала, или су мени са годинама опали критеријуми, али има ту нечега).
И тако мислим месец дана. Ма, к'о песма, и још се питам што ли кукају на тај испит.
Два дана пред испит картао се ја са друштвом, па у неко доба зафалило нам нечега, хај'мо час код једнога од њих кући да узмемо, ја га као повезао, па док сам га чекао да брља по шпајзу, ја онако без везе зевао по књигама у некој полици и видим пише "Политичка економија" групе аутора међу којма препознам имена неких првобораца... Брат - брату петсто страна, ситна слова и нигде слика.
У, јеботе.
Питам овога одакле му, каже то његов ћале кад завршавао неку вишу школу, на то почнем ја да сумњам у ону скрипту.
Али чему сад све то и вратим се ја нормалном животу, па прексутра на факултет.
Кад оно ђаци донели на испит књижурине, још дебље од оне коју сам видео. Тамо за један дугачки астал поседало њих десеторо, професор и асистенти, испитују серијски, маса са ове стране к'о што је и ред на првој години. Шта има везе, ионако сам морао да сачекам једног ортака па да палимо у неко трошење наших младих живота и родитељске уштеђевине, даклем, седим ја позади у тој великој сали и досађујем се, па у једном тренутку изађем да видим да ли тај мој другар иде, кад тамо једна цава ме пита јел' имам ватре, ја као офкорс, па је као узгред питам што је тако нервозна, каже ма пусти ме, пети пут полаже ово срање и сазнала је преко дебеле везе да стари професор који је пре месец дана пензионисан долази да се као опрости од студената и том ће приликом по старом обичају да испита једног, а тај, наравно, нема шансе да падне, па сад она чека кад ће професор да наиђе.
Ја се ту нађем у чуду шта све људи прате и какве све тактике спремају, ја нисам ни знао ко је професор и да ли га уопште имам за тај предмет, а камоли кад иде у пензију и ко ће да га замени, па пошто тог мог другара (задржао се са девојком у свађи, како се испоставило) још није било, поново уђем у салу.
И тамо после можда три минута уђе неки чича и сви они што су седели за оним дугачким асталом и испитивали студенте поустајаше и кренуше да се здраве са тим чичом и да га тапшу по рамену.
Ја зграбим индекс и одмах кренем између клупа, па чим је један (изгледа нови калиф уместо калифа) међу испитивачима проговорио "Наш драги стари професор би..." ја индекс високо подигнем изнад главе и гле - "Извол'те колега, да, да, ви тамо."

Наравно, нисам имао ни благе везе на шта се односе она питања која сам извукао. Ништа зато, јер је чича сво време док сам ја мрмљао прва два питања (њњњњоммрккффвууутееплафоогхиосте, толико о првом питању, сада бих прешао на друго, мрркфртседоблигхсе...) ћеретао са оним поред себе, па са оним два места од себе, па се врпољио као цурица на предугачкој позоришној представи пре које је попила две чаше лимунаде и погледом ловио ко гледа у њега да заподене разговор и са њим и удели му још који мудри савет пре него што га прогута тотални мрак неке викендице у којој ће да пише огорчене коментаре на ставове млађих колега и... и ту се зајебем, па уместо да само поновим већ изведен лагани прелаз са првог неодговореног на друго измумлано питање, само овога пута са другог на треће, ја кажем "Толико бих имао о другом питању, Професоре, да пређем сада на треће питање?".
И ту га тргнем из деменције.
У пичку материну!
Полако се окрену према мени, погледа ме као да сам тог момента ту атерирао у бетменовом костиму и рече "Наравно, колега, само изволите, ја вас пажљиво слушам!"
И стварно поче да слуша.
Ааааах!
Мом очају није било краја. Тако сам био близу. Коњу један глупи.
Немам појма шта ми је било треће питање: почео сам нешто да брљавим из главе, тражио неку логику у речима од којих је било састављено питање и шта би то могло да значи, шта ако се преметну, шта ако... па се залауфао, Мирко и Славко, пропали самоуправни социјализам који су Кинези пре тога долазили да посматрају како би га прекопирали, најновија изјава Марлона Бранда и да ли заиста постоји вишепартизам у свету или је то само фол, шта сам чуо пре неки дан на дневнику који иначе не пратим, али се баш десило.... салата од речи док ме је тај згранути човек полуотворених уста без речи слушао можда и пуних пет минута, а ја не стајем, већ појачавам, рачунам бар ћу да га ошашавим ако га не убијем, све до тренутка кад сам осетио да треба нагло да заћутим, тренутка кад сам га сломио: "Колега, па ви ништа не знате!"
"Не знам, професоре."
"Ово је био најгори одговор који сам у целој својој каријери чуо. И то баш данас. Чиме ли сам ово заслужио?"
И узе индекс и уписа ми шест.
Тада још нисам бринуо о просеку...

Eh...

Moji studentski dani imaju sve elemente loseg seksa - uglavnom ih se ne secam, a i nerado pricam o njima.

Paralela tu ne prestaje, jer sam se u vreme studija zabavljala sa (sada vec odavno) bivsim muzem, tako da je najbolje sto sam taj period zivota prepustila zaboravu.

Uglavnom, mislim da je i za pravnu nauku & praksu generalno, i za mene pojedinacno, bolje sto smo se razisli, pa makar i posle tri godine medjusobnog zlostavljanja, da se vise nikad ne sretnemo.

Bivsi nije bio te srece...

This sounds so familiar. :( Мислим, студентски дани и остале сплачине. Ја, срећом, нисам себе узимала за озбиљно тада, те се нисам упуштала у неке правне уговоре. Као: ма гдје ћу ја то, та немојте молим вас! У суштини, пливање у сплачинама је трајало од 1. октобра 1991. до негдје маја 2005. Ја треба да добијем неко бенефицирано здравствено...

Пензију, пиле, пензију.

Сад сам се вратио из викендице, сав сам се осуо по рукама где год нису биле покривене одећом.
Не знам да ли од неког заштитног спреја против комараца и мува којим сам се прскао протеклих три-четири дана (апсолутно неделотворно, али бар не смрди, јавићу вам која је марка да избегавате, знам само да није Аутан), или је јубиларни стопедесети ујед побројаних летећих инсеката изазвао алергијску реакцију, или сам постао неотпоран на фамилију, али изгледа грозно.
Али то није једини разлог зашто сам се вратио из тог егзила у животињско царство.
Синоћ ме замало није убио гром, спалио ми антену па више нисам имао ни један програм сем Фокса и Пинка, а и то са снегом.

Страшно.

Sta reci...

Ako ti to ista znaci, potpuno saosecam sa tobom - tzv. prirodu tolerisem samo na desktopu!!

Uzasavam se 'izleta u prirodu', 'uranaka', vikendica, pecanja i ostalih atavizama.

Pre mnogo godina, otkrila sam da tzv. priroda ne voli mene - od zemlje se sva ospem (to ukljucuje i saksije), od polena kijam, a sve sto leti, gmize & trckara ima zelju da me ujede, i to vise puta...


Epilog - na tzv. plac idem samo kad nekom od komsija treba saglasnost za legalizaciju (sama ne bih umela ni da ga nadjem), svekrovu vikendicu uspesno vec godinama izbegavam (jao,nemojte BAS OVAJ/bilo koji vikend!!), a 'decje rodjendane i rostilj' uvek nekako precujem.

Ја свој проблем са тзв. природом имам од малих ногу, тачније, од неуслова непознате околине и консеквентне злобе мојом "несналажљивошћу" обрадованих сељака којима сам био изложен током распуста када су ме родитељи слали код стрица на село "да поправим крвну слику".

Годинама сам веровао да ту нешто није у реду са мном и покушавао то да променим.

Vidim da si na drugom topicu potegao tzv. Zastitnike Prava Pacijenata, ili koji vec somnabulni naziv dobijaju odrtaveli samoupravljaci domova zdravlja...

Jednom prilikom sam htela da 'postujem pravila igre' (da li tako bese definicija demokratije iz Djordjeviceve knjige petokilasice?) i da se zalim pomenutoj instanci sto su me nesto tzv. zdravstveni radnici ocepili, tj nisu hteli da mi zakazu neki pregled koji mi je bio, u tom trenutku, neophodan (vic je sto mi je trebao nalaz BAS iz DZ, ne priznaju se privatne klinike).

Odem ja kod pomenutog Zastitnika, na vratima pise - prima stranke cetvrtkom i petkom od 11-13h. Igrom slucaja, potrefilo se da sam se nacrtala pred njegovim vratima bas u to vreme, ali -nema nikog.

Prolazi neka Zdravstvena Radnica, pitam je gde je Zastitnik, kaze - pa ona je petkom obicno u Sudu ili u Opstini, ukratko -nema je tu ceo dan!!

OK, nije me mrzelo da zapisem broj telefona na koji mogu da se zalim i odem kuci. Sledece nedelje zovem taj broj i pocnem sa 'Posto u petak niste bili tu, moram da vas zovem telefonom....', na sta me dama ledenim glasom presece - BILA SAM TU!!!

Ne kapiram ja, udjem cak i u detalje 'Oprostite, u petak u pola dvanaest sam vas trazila, receno mi je da ceo dan niste tu...' , a dama jos ledenije - BILA SAM TU CEO DAN!!!

I spusti mi slusalicu...

I tako...onda sam poslala mamu* u Dom Zdravlja, i sve je, odjednom, bilo sredjeno!!

Mama* - bice sa druge planete, najverovatnije rodjeno i odraslo u Disneyland-u, koje veruje u Sistem, Pravdu, Red i Demokratiju (ne bitno i tim redom) i koje je, u tu svrhu, naoruzano elokvencijom, dobrom voljom i magisterijumom pravnih nauka.

Posve vas razumem glede muka sa tzv. prirodom. Mene su cesto vukli sa uzarene ravnice, asfalta i solitera Panceva juzno od prirodnih granica gde bih se momentalno osuo ili bih dobijao napade kijavice koji bi trajali do povratka u civilizaciju.

Onomad, kada sam silom prilika obilazio pradedovska ognjista, gde mama vozi kola, tata sedi do nje a ja od pozadi unezvereno posmatram ono u sta se tzv. Srbija pretvorila od mojega izbivanja, imadoh prilican broj flashbackova jerbo me je svaki prizor valovitih brda ispresecanih sumovitim zabranima, okukama, kuca sa crvenim crepom (i fasadama od crvenih blokova) neodoljivo podsecao na prizore sa ratista - dakle perioda kada sam najduze vremena aktivno proveo u tzv. prirodi, turim je. A cim se negde stane oko usiju zuje ne meci nego komarci i rojevi ko zna cega drugog sto se zapatilo u tzv. Srbiji kojoj su "Amerikanci sjebali klimu bombardovanjem" (a sto je nesto o cemu cak i naoko uceni/inteligentni ljudi tamo nonsalantno tvrde cak i pre prvog "Jelen" piva).

Прво, ваљда Заштитница боље зна да ли је била или није била. То што није била ЗА ТЕБЕ, не значи да није била уопште.
Миссим, просто.
Друго, а требало би да буде прво, цела та прича где ти идеш код Заштитнице ми је смешна к'о Летећи циркус.
Миссим, стваааарно.

Јелен "навијачи знају зашто" пиво је пуно "Б" витамина, који је општеприхваћени ментални стимуланс и чија редовна употреба доводи до трајног повећања интелектуалних способности, да не кажем капацитета у конзумената. То је знао и Тесла, па је свакодневно натезао двокилајку у својој њујоршкој лабораторији. Пук'о је кад је прешао на "Бад Лајт".

А клима се у Србији дефинитивно поново мења.
Да ли зато што је прошло десет и кусур година од Клинтоновог боНбардовања, па се природа полако враћа на старо, или су неки други јади, тек [You must be registered and logged in to see this link.]
Миссим, службино гласило Блиц одавно није тако афирмативно писао о некој компанији, као што благосиља Итеру.
Ал' то нема везе са докторима. Осим оних почасних, наравно.

A propos aviona i tzv. Srba...

Za 4 nedelje pobednicke turneje po unistenim ostacima jos uvek uzurpirane Gornje Mezije i prikljucenih privremeno zauzetih teritorija u Panoniji, cetvoro-petoro ljudi me je uz iskreno zaprepascenje pitalo i ovo (sledi rekonstrukcija dogadjaja/zlocina):

- "Kako si doputovao?".
- "British Airways-om; JFK-Heathrow, pa onda...".
- "A sta, nema direktni let do Beograda!??".
- "...".
- "No, mah niggah; nema... (WTF?)".