Зашто волим што сам....

Тема фебруарског броја АБА магазина је

Why I Love Being a Lawyer
(Seriously)

Тек сам почео да читам, па [You must be registered and logged in to see this link.]

Овај је мој фаворит, за сада:

Best job in the world: I get paid to read, write, think, talk and argue—all things I would do anyway.

Rick Ball
Chicago

Реците, зашто волите то што сте?

А како сам ја то успео?
Самоконтролом.

Deca sa razvijenom sposobnošću samokontrole postaju uspešniji ljudi, zaključak je istraživanja o karakteru i životnom putu oko 1.000 ispitanika, koje su naučnici pratili od rođenja do 32. godine života.

Ispostavilo se da su osobe koje su kao trogodišnjaci imali jaku samodisciplinu kasnije bile zdravije i bolje su živele od pojedinaca koji su u detinjstvu ispoljavali nizak stepen samokontrole. Sklonost ka zavisnosti od droga, siromaštvu i teško podnošenje posledica nezdravog života takođe su svojstveni ljudima koji u uzrastu od tri godine nisu mogli da se pohvale samodisciplinom.

Wow. Isti slucaj (ako pravilno razumem to, dakako).

By the age of 15 he had attempted to kill his brother with an axe, tried to set the family house on fire, and been expelled from school for using foul language.
In 1950, he broke a world record by doing 1,000 press-ups in 19 1/2 minutes on the national television show You Asked for It.
He swam from Alcatraz Island to Fisherman’s Wharf, handcuffed and towing a 1,000lb boat. At 70, again in handcuffs and shackles, he towed 70 boats, carrying 70 people, a mile and a half through Long Beach Harbour.


"It’s a religion with me,” he explained in 1999.

“I can’t die,” he liked to say. “It would ruin my image.”
Jack LaLanne died on January 23 aged 96.

Regain your brain (back) or something / five days free trial, после бога питај....

[You must be registered and logged in to see this link.]

Искључиво за много доконе и просветаре у штрајку.

Опасно по очи ово са мозгом.
Морам мало да прилегнем, цео дан буљим у ово....

... сокоћало.
Сад идем из суда.
Маркс је својевремено поставио био (ђубре плагијаторско & компилаторско) као нека као правила дијалектике, која су ми се ондак кад су ме "терали" да их учим (прва лекција наставе физике другог разреда математичког смера добре старе шуварице) чинила толико очигледним и стога безвредним, да о њима никада нисам размишљао озбиљније у смислу може ли се од тога уместити каква пита, то јест има ли ту потенцијала за неку зајебанцију.
А има.
Нпр, прелазак квантитета у квалитет и јединство супротности. Можда и негација негације, али некако никада нисам био начисто о чему се ту заправо ради, јер ме је сам назив одбијао да уопште прочитам макар и једну једину реч која је стајала испод таквог рогобатног наслова.
Дакле, задржимо се на прва два.
У суштини, ради се о једном јединственом друштвеном закону који је добри брадоња покушао некако да протегне на целу филоСофију, па богуми и на друге, напосе природне науке, које из чисте филоСофије извиру и у коначници опет увиру у њојзи.
Наиме, ако квантитет и квалитет посматрамо као међусобне негације, супротности, два пола, два екстрема једне исте стварности, два међусобно контрадикторна, индукована, експлоатисана и зато супресована стања, следствено принципу јединства супротности можемо да закључимо да у сваком ентитету истовремено постоје и један и други (и све њихове различите међуфазе), не нужно у истој сразмери (па се стога тај ентитет према околини не понаша реактивно неутрално) који су непрестано у међусобној динамици управо зависно од променљивих услова околине (јер би их без тога унутрашња инерција и отпори система у неком тренутку коначно уравнотежили; уосталом, из наше перспективе тешко је замислити да би без одговарајућег дејства спољне средине читав процес претварања "квалитета у квантитет" и vice versa уопште започео спонтано).
Тако смо, у ствари, описали рад електромагнетног осцилатора (лаички: антене), али и просечног србског демократе: јер одавно ја говорим да у сваком правом демократи чучи скривен полицајац, који чека да се његова друга природа - врли борац против тираније, а за једнакост, право и правду докопа власти, па да га изнутра преузме, али не пучистички охоло и на препад, већ глатко, постепено, неосетно, што не значи нужно да се то дешава споро, већ само да је читав процес претварања слободара у обичну задрту пандурчину апсолутно природан и стога протиче смутли и без чуђења самог субјекта трансформације.
Исто тако, у сваком правом србском рокеру (чија су основна обележја: бунтовништво, оспоравање бесмислених "самих по себи" ауторитета, донкихотовштина и устрајност у carpe diem хедонизму, које као опште особине свих рокера на свету, овај наш аутохтони допуњава суптилним осећајем за моравац, печење и пиво, те сламку међ' зуби) поуздано чучи један задрти бирократа, климоглавац и уопште узев обична џукела која кад једном нађе своје место у државноправном апарату миле нам отаџбине спремно лиже дупе надмоћнијем псу, док истовремено оштро режи и малтретира оне подвијених репова и оборених ушију које сабија испод себе.

Овај мој другар судија је био рокер. Биг тајм. Косијана до пола леђа (сад је ћелав, али не толико да би морао да се шиша "на кеца, евентуално двојку"), вутра у сваком штеку (кад још мало буде напредовао у служби судиће другима због тога, за сад је "производња & промет" изнад његовог ранга), спавач до подне са израженим презиром према стицању материјалних добара, уредној одећи, формалном образовању и организованим дочецима Нове Године. Сад је све контра.
Знајући колико се згњидавио задњих година (тачније, колико је његово јин-јанг-Џекил-Хајд клатно проклето близу амплитудног положаја) кренем ја данас на ходнику суда веома гласно да му објашњавам зашто Србија није заслужила да је бомбардује Америка, већ то треба евентуално да учини Узбекистан ("... то бре, колега, треба да се завреди понашањем, редом, радом и залагањем, прањем зуба и сечењем ноктију..."), знајући да смо некада заједно букали против режима (додуше, "оног") и потпуно сигуран да не сме да ми се отворено супротстави, иако интимно снажно осећа, а и по службеној дужности мора да од мене дрског & безобразног брани милу нам отаџбину, чија је он сад узданица, слуга и бојовник, можда једног дана и попечитељем.
Па зато крену да ми се жали на једног колегу адвоката, који, каже, својим понашањем пред судом (то јест њим, ексрокеромидемократом) завређује да се поново исприча она "пословица" о хиљаду адвоката на дну мора.
Не знам господина.
Ма како не знаш, то је тај и тај, био председник суда у Тополи.
Сеј но мор, ускликнем (с љубављу) на препаст целог суда и са лажним славодобитним осмехом, победнички ширећи сва пера у репу напустим поприште.

Лепо је бити адвокат јер онда не мораш да будеш судија. Или тако нешто.

Бити адвокатом је сјајно јер можеш на сред суђења неком дебилу кога браниш јер је пао за пола кила хероина, кад све почне да те смара, да лепо отвориш лаптоп и почнеш да решаваш L.A. Times daily crossword.

Sve, sve ali ostade nam duzan oko tog predsednika suda u Topoli ("vasar u Topoli"?) pa ako bi moglo...

Тополски случај након прикупљања додатних информација и детаљне анализе.

Tako il' nikako.

Дође ми просто да тамо у оном АБА магазину шлапим на јавну дискусију питање "Има ли право тужилац, који је свесно истога дана поднео две тужбе против истог лица по истом правном основу и на основу чињеничног стања које има све битне елементе заједничке за оба захтева, да накнадно од суда тражи да се та два поступка споје у један због наводне "економичности", а да се у међувремену ништа није променило у околностима које су постојале приликом подношења две одвојене уместо једне заједничке тужбе, или то право припада искључиво туженом, те да ли је у случају противљења туженог таквом предлогу суд правилно поступио усвајајући предлог тужиоца?".

Да им разбуцам систем.

А лепо је бити адвокатом јер онда имаш довољно времена да промишљаш о фотонима.
Заголицао ме један пријатељ на ту тему. А тема је баш онако цакана, зато пишем овде, а не тамо (на лицу места голицања), јер написано треба сачувати.
Елем

Пита чивек шта бива са емитованим фотонима кад нестане извора светла.

Из самог питања видимо да човек не дели наша уверења по том питању.
Наиме, фотон је елементарна честица само условно. Он постоји само док се "креће". А да ли се креће?

Фотоне обично везујемо за видљиву светлост, погрешно. Јер видљива светлост је само један малецки део спектра електромагнетног зрачења.
Кад кажемо "зрачење", ми смо се већ умало определили за један аспект проблема; од давних времена, заправо, водила се битка међ' научницима да ли је светлост (али и радио, радарски, гама-зраци итд.) талас или је то честица која се механички креће кроз простор.
Па су се сукобиле тзв. честична и таласна теорија. Да би добри стари Ајнштајн рекао да светлост има особине и таласа и честичног кретања.
За оне који нису блиски са материјом, да објасним: честично (механичко) кретање је кад се неко тело, честица, креће кроз простор од тачке А до тачке Б, па кад пичне у тачку Б, оно јој пренесе своју кинетичку енергију (пример: голман деганжира лопту која на пола терена удари у главу противничког центарфора и ошамути га); талас, пак, производи исти коначни ефекат, значи преноси се енергија од тачке А као извора на тачку Б - пријемник, које су међусобно (код механичких таласа) просторно удаљене, али се при томе не креће никакво тело од А до Б, већ медијум, средина, оно што се налази између тачака А и Б преноси импулс, преноси енергију, дакле средина се креће (у горњем пимеру између голмана и противничког центарфора налази се гвоздена шипка на коју је центарфор прислонио главу, па кад голман мацолом опизди по шипЦи на свом крају, ономе тамо три дана звони у тинтари, иако мацола није прелетела преко пола игралишта да га звекне по њојзи). Значи, брате, или-или: или се креће тело, или се креће околина, не може заједно.
И не може. Ајнштајн није рекао да је светлост и тело и талас, он је рекао да има особине и тела и таласа. Али то физичари не разумеју. То разумеју правници. Код нас, на пример, у парничном потупку постоји нешто што се зове умешач: то је лице које може да се укључи у парницу на страни туженог или тужиоца, да поступа у својству туженог или тужиоца, али он није тужени или тужилац, па пресуда и даље гласи да тужени треба (или не треба) нешто да плати или уради тужиоцу, умешач не постаје странка иако има процесна својства странке.
И да наставим даље у истом стилу, правници, кад год не могу да некој појави, неком чуду у праву нађу разлог у неком другом феномену, кад год не знају где нешто да уклопе и кад су у сумњи одакле се то уопште створило, кажу да је реч о правном институту sui generis. Одакле бре институт нужног дела код наслеђивања? Sui generis. Каква је природа уговора о доживотном издржавању? Ма то је правни посао sui generis. И тако даље.

Е, тако је светлост физички феномен sui generis. То није ни честица, није ни талас, иако има особине и једног и другог; уосталом, физичари су откад себе открили да и макротела, штоћерећи и ми сами, кад се крећемо механички, рецимо одемо до фрижидера по 'ладан сок, испољавамо одлике таласног кретања, само су нам таласне дужине у пичку материну велике (на том принципу је направљен електронски микроскоп) - е, а опет нико неће довести у питање нашу материјалну егзистенцију и када "мирујемо".

Да се вратимо фотону. Он има само инерцијалну масу. То је она сила којом делује кад удари у препреку.Одатле су неки покушали да му утврде масу "мировања". Циркус.

Наставак:

Е, сад, пошто фотон има масу (макар и инерциону), а светлост има неке особине честичног кретања, онда су замислили да сад као са неке далеке звезде као крене нека мала куглица именом фотон и путује, путује, путује, путује он тако годинама, вековима, миленијумима и еонима и никако да стигне, јер се креће скоро праволинијски (малко скрене покрај големих небеских тела и оштрих ивица, ако неко држи жилет према светлу) и тако се креће све док не удари у нешто. У међувремену она звезда ислусти све фотоне и цркне. И то је питање мог пријатеља: шта бива са тим изгубљеним фотонима?

Ово виђење ствари горе фаворизује честичну, а занемарује таласну природу светлости. А таласна природа каже да између извора (светлости, фотона) и пријемника мора да постоји нека средина која ће да затрепери, заосцилује и тако пренесе оно што је чула са једне стране на другу страну, као сеоска трачара. Међутим, светлост се креће и у вакуму, и кроз свемир.
Ту су се сетили Хигсових бозона. Они стоје лепо, уредно, као пионири на стадиону ЈНА док изводе слет, распоређени у 3Д решетку кроз цео целцати свемир, па кад на једном крају нека звезда испали фотон ка нама, онда се та уредна шема појебе, намрешка, почне да се комеша и тако од ува до ува, од пионира до пионира, од бозона до бозона и на крају дође и до нас. Фотон је унишао у тај распоред тамо на том крају до удаљене звезде, овде код нас ће да искочи његов двојник који је ту стајао од почетка времена, али се у новој прерасподели позиција показао као вишак (А уместо Б, Б место Ц, Ц место Д, Д уместо Г и Г пуши). Једини је проблем што те бозоне никако не могу да нахватају у ЦЕРНУ. Миссим, опет је то клатно философије опичило на ту тамо честичну страну с тим бозонима, али да не ширимо причу.
А шта ћемо ако нема тих бозона? Шта је уопште са теоријом поља (каква је то тек мамбл-џамбл шема) и које то бре поље постоји да се простире од звезде удаљене питајбога колико милијарди светлосних година (пази само ту просторну димензију) до нас? Колико то треба да је јако електромагнетно поље, у ствари поља, и звездино и наше, па да међусобно опште к'о зечеви у жбуњу?

Ја то не видим тако.
Не оспоравам ја тачност формула, од Лоренцових трансформација које је покрао Анштајн, преко Планка и оног како се беше звао, ах, да Де Броја (кога су оптужили да је претерао у релативизацији свега постојећег; ја пак, држим а је човек био сасвим О.К.), до данашњих дана статистичара. Ја их у ствари веома консеквентно примењујем.

Дакле, према специјалној теорији релативитета, растојање које неко тело прелази се са становишта тог тела скраћује то више, што се то тело креће брзином ближом брзини светлости. Ако се тело креће брзином једнаком брзини светлости, растојање које пређе једнако је О. Нула. Зироу. Кромпир.

То значи да у тренутку када угледамо неку далеку звезду, растојање између нас и те звезде (са становишта фотона који је та звезда испалила спрам нас и који је улетео у нашу зеницу) једнако је нули. Та звезда је тог тренутка додирнула наше око, нас је зрак светлости спојио у једно. Свемир се искривио, простор се извио у невероватну петљу само да би ми и та далека звезда били једно. Кад не би било тако, испало би да се онај килави-без-димензије фотон истегао к'о шпагета од звезде до нас. Миссим, можда то некоме са Земље (или са оне звезде тамо) изгледа тако, али то и јесте лепота релативитета - it's in the eye of the beholder.

Са друге стране, време за тај несташни фотон, следствено теорији релативитета не тече, у поређењу са временом које тече за звезду са које потиче и за нас на Земљи. То значи да је фотонче/светлост кренуло/а са звезде у петак, 13. октобра 2.089.780.458.132-ге године ПНЕ, свемир се савио, наше око и звезда нашли су се једно уз друго без међусобног растојања, у истом простору, зато фотону није требало никакво време да превали то непостојеће растојање, дакле истог тренутка са становишта фотона кад је испаљен са звезде он је ударио у нашу мрежњачу, али код нас је уторак, 7. јун 2011. НЕ и уз то пада мрак.

Ми се налазимо на истом месту захваљујући закривљењу простора, али у различито време.

То је одговор.

Шта се десило, броото?

Ево мало атмосфере са журке. Чисто да се не опуштате.

Данас коначно завршава попис. Вријеме за пребројавање. И онда? Шта?

Вама никад није досадно.

... Џорџ?
[You must be registered and logged in to see this image.]

Занимљиво, дабоме. Ипак, на том пољу преферирам досаду. Него, у прилог занимљивости:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Debil.
Sve mi se čini da je glavni zadatak roditelja da jasno, nedvosmisleno i detaljno ispolje sve svoje emocije, reakcije i raspoloženja, kako njina deca ne bi u sličnim, simetričnim ili subsidijarnim situacijama ponavljali ista sranja, pa tako generacijama do u nedogled.
Jerbo đeca uče živući sa familijom, a u slučaju nuklearne porodice sa's tatka i mamu, pa je jasno da će bez razumljivig i istovremenog, instant objašnjenja zašto se uzor ponaša k'o šupak u odnosnoj situaciji i samo da postane jednim, bude li izloženo istim ili bitno istovetnim reagensima.

Ja sam kao i svaki potencijalni sociopata svoje roditelje doživljavao potpuno planarno: kad bi moj tata, Bog da mu dobru dušu prosti, sedeo podnimljen bradom na palac, sa kažiprstom koji podupire jagodićnu kost i ostalim prstima desne šake skupljenim u nevidljivu omču po sat i jače u sred avgusta sam u prohladnoj najvećoj sobi našeg prostranog stana, koja je zbog toga izgledala još veća, praznija i akustičnija, ni na trenutak nisam pomislio da taj čovek možda teško pati; kad bi, godinama posle, svi mi iz istog okota sa našim izabranicima/cama i potomstvom posedali oko prepunjenog stola, samo bi neupućeni čisto reda radi zapitali one do sebe ili preko puta zašto sa nama nije i naša majka, žena koja je sve to na stolu stvorila, spremila, ukusima napunila, nego se mesto toga povlači i jede negde u potaji, ako uopšte.

Kako nagomilavam neželjene godine, sve sam bliži da ih razumem, što je samo po sebi glupo: da mi je otac objasnio kakva i kolika je po njegovom mišljenju kučka moja mama, ili bar da su se ljudski, do kraja posvađali preda mnom tako da ih lepo razumem, da im vidim porive, a ne samo lažne motive i javne izgovore, ne bih sada ja sada kutio kao njegov gipsani odlivak negde u ćošku "našeg" stana razdiran otrovnom mržnjom; da je ona lepo rekla da ne hrani nas, već svoj prezir prema nama beskarakternim, samoživim i nedostojnim podmitljivim vaškama (zapravo budalama koje veruju da nam sve to po nekom pravu i s nekim razlogom pripada! - gde je taj razlog najčešće neki umišljeni "greh" roditelja koji ćemo tim pre i sami počiniti, kad na nas dođe red), ne bih ja danas onako pogledao moga sina. I sasvim sigurno mu ne bih rekao sve ono. Možda samo deo.

Hajde da se ponavljamo....

[You must be registered and logged in to see this image.] 22:42:38

[You must be registered and logged in to see this image.] 22:48:14

Синоћ у ситнимсатима пише ми чо'ек писмо.
Еве га доле, и ја сам га јутрос прочитао:

Protest advokata
Actions  
Ivan Milosevic (емајл)  Add to contacts  1/16/15   Keep this message at the top of your inbox  Photos
To: [You must be registered and logged in to see this link.]
емајл
Parts of this message have been blocked for your safety.
Show content|I trust емајл Always show content.
Poštovani gospodine Kovačević,

na blogu Protest advokata objavljeno vam je 9 tesktova i 172 komentara, pa je besmisleno i neargumentovano da ponavljate da vas cenzurišemo.

Tekst koji ste stavili na vaš Linkedin objavljen je u vidu linka na taj sajt. Inicijalno nije objavljen zbog velike guzve oko Skupštine AKB i Konferencije i Skupštine AKS.

Moguće da ne znate, ali ja sam, osim za sajt, zadužen i za saradnju sa medijima u ime AKS i imam brojna druga zaduženja. Koleginica koja takođe administrira sajt prima inekcije i radi već danima i noćima vrlo bolesna. Treći administrator, advokat Đorđević, više ne radi sa nama. Taj tekst jednostavno ili nam nije stigao, ili smo ga prevideli zbog velike gužve.

Vaš tekst i komentari na temu tog teksta neće biti objavljeni, najviše zbog toga što stavljate svoj email i pozivate posetioce našeg sajta da vam pišu, kako biste ih pozivali na neki novi sajt, kada i ako bude napravljen. To je reklamiranje i mi to ne možemo odobriti na sajtu Protest advokata.

S poštovanjem,
Ivan Milošević

... vojno lice:

[You must be registered and logged in to see this link.]

Vrhunska zajebancija, bila bi to čak i u nekoj srećnijoj zemlji koja je rešila sve druge probleme, a zamisli tek Srbijicu.

... PIJANAC U POKUŠAJU?
Sad me malko i sramota što se ogluših o vapaje nekih kvalitetnih ljudi (zapravo, čoveka): "Pa ovo ništa ne 'vata", "popio sam kišu i sad vam ovo pišem" i sl.