Isn't The Green My Favorite Colour?

Zovi ga po prvom imenu, Marty. Izuzev na job interview (i to samo na pocetku) ja neznam gde se oslovljava po prezimenu.

Не знам дал' ћу моћи да одолим.
Јебига, живот је сувише кратак да би се човек лишио таквих ствари.

To verovatno i jeste neki mister As. Verovatno malo prepravljeni nemacki Haas. Use your processing power i tu erudiciju.

*sad pogledah: izgleda norvesko.

Невероватно како су ме данас исцрпли свакојаки случајеви, као на покретној траци, душа ми је заспала.
Све је почело са једним вештаком који је одједном у сред суђења под притиском пробуђене савести признао да није вештак, већ стручно лице, након чега је покајнички одмуцао свој налаз. Због тога сам га частио доручком.

Па су се онда испред мене, у канцеларији смењивали: један коме сам пре два месеца рекао нешто да плати (и израчунао колико треба да плати и написао коме), иначе ће да награбуси, а он је мислио да зна боље, па сад треба да плати још и 10% камате и двапут толико трошкове поступка, приде; па две бабе које зајебава суд у Алексинцу; луди Пава који је дошао да ми нуди она чувена 2 милиона евра и од кога сам побегао у Комору да се сакријем; доктор са стакленим оком; вештак шумарске струке који има проблем са вештаком економске струке који може да разреши само вештак машинске струке; један коме је паук однео ауто само зато што није платио паркирање и на крају...

На крају је дошао лик против кога сам поступао пре четири - пет година и од тада ми дугује паре, пошто је, наравно, изгубио. Па пошто сам последњих дана интензивирао напоре на наплати таквих потраживања (до притиска на извршни суд преко председнице, па и саме министарке), њему дошли извршитељи, а он онда дошао мени. Био ми синоћ на кућним вратима, ја га отер'о (имао сам госте, што је био згодан изговор), па данас дошао у канцеларију, "да се другарски договоримо, ако је могуће".

Још са врата је почео следећи говор: "Прво морам да ти честитам како си разбио ону Горицу (његовог адвоката, прим. slawen)! Свака ти част. Потпуно си је растурио. Ево руке!"

Нисам могао да га трпим. Смучила ми се и она пуњена пилећа прса што сам их доручковао.

Зато пођем кући (иако је било тек око један) и кажем му извини, али ако хоћеш, ходај са мном до паркинга. И онда му доле на улазу у ТПЦ кажем: "Мени је тебе искрено жао, као брата: не само што си остао и без онога на шта би можда имао право и што би вероватно и добио да сам заступао тебе, а не твог противника, већ сада мораш и да ми платиш труд који сам уложио да бих ти то узео. Шта да ти кажем, живот није фер."

После тога ми се најљубазније захваљивао. Рекао је да је до тада мислио да сам ужасно арогантан, а да је сад увидео како сам велики човек. Нема везе што ћу колико сутра позвати извршитеља да га питам зашто ми је на врата послао дужника, место да ми је донео паре, разуме он да сам ја то поштено зарадио. Страшно.

Video si ono sto sam ti poslao tamo (pre nego sto se zaratilo)?

Јесам. Цео дан размишљам о томе. Како сам овде пресушио потпуно са идејама. Без обзира на извршивост или квалитет истих.
Док ми је отварао рачун у Ситибанци, мој добри банкар Иштван ме је нуткао да као нови поносити власник голденкарда останем у Пешти јер је баш за данас у Мериот хотелу било заказано окупљање нас срећнијих - упознаћете много људи вашег статуса, то је оно што ми зовемо нетворкинг, можете да им понудите своје услуге за, рецимо, куповину апартмана на црногорском или хрватском приморју, знате, Мађарима би то много значило... и тако даље.
Ја сам само уморно одмахивао главом и презирао себе зато што је један потпуни гумифлекс исправно препознао могућност да ми одржи лекцију.... Па сам се вратио овде да лечим доктора са стакленим оком. Који сам ја кретен, и треба да чистим клозете.

Please explain.

Nemoj da padas u te lose fazone. Ovi ludaci stalno kazu "Think positive" a nekad stvarno bolje ispadne tako.

Zasto ne razglasis vecem broju US-based diskutanata o tvom dolasku? Vise ideja, vise saveta, mozda neko moze da te preporuci za posao?
Kada ti u stvari dolazis? Koji je to dan?

Speaking of which, mene su, po svoj prilici, preskocili za onaj posao (Bloomberg trading systems; otud - a ne odud - narandzasta kravata. Znam im internu kulturu, imam i "zivi jezik" tu u firmi: kontam da su provalili da sam PRESTAR. At 38. A to ne vole. Plus degen jedan mali sto je koledz napustio tek 2006. je kao sef. Vole decu. Cheap, nema unapredjenja. A ja ocekivao AVP-level poziciju. Sledeci put sanitizujem sve po rezimeu: te jebene od-do godine ostavljam samo na most recent radnom iskustvu. Sve ostalo, ukljucujuci i schooling, ostavljam bez toga.

Ниси до сад помињао наранџасту кравату.
Иначе бих ти рекао да је то можда превише рискантан избор.
Делује провокатино, позива на такмичење, али веома често изазива отпоре и анимозитете према особи која је носи.
Енивеј, ко их јебе. Дер из а пленти оф фиш ин д'си.

О бојама, наставак:

Због природе посла имам један број кравата и којекаквих кошуља (које скупа дају задовољавајући број комбинација), па сам временом развио навику да ујутру посветим пар секунди размишљању о природи догађаја за који се спремам (пријем клијената, суд, коме се суди, ко суди, у којој сам ту позицији и сл.).
Једном сам уз лагано тегетсиво одело на белу кошуљу са дискретним тамносивотегет пругицама везао јевтину једнобојну крвавоцрвену shiny slik кравату; на степеништу суда сустигне ме колегиница (име и адреса познате редакцији), једна брљива, али сасвим весела жена раних четрдесетих година са којом сам имао прилике да се сусрећем у неким релативно важним парницама почетком каријере. И ту ћао - ћао, богзнакако, шта се ради, и цап - лепа ти кравата. Хвала, кажем ја, а она наставља: "Кажу да такве кравате апсолутно делују на жене веома узбуђујуће, неодољиво."
"Не знам да ли је то тачно. На пример, како на тебе делује?"
"Па, баш тако!", а јагодице су јој у том моменту попримиле боју моје кравате..... and so on.


Ову сам рубрику покренуо, као што сам на почетку и написао, мислим, јер бих тако поступио и да сам сазнао да имам неку неизлечиву смртоносну болест, да сам некога убио па био ухваћен, или да сам наследио велики новац од до тада непознатог рођака: људи углавном живе истим животима, без обзира на сценографију у свакој појединачној причи, о којима нема баш пуно потребе да им се пише; оно што је изузетно, несвакидашње, нарочито ако је доживљено лично, то је добра тема, то је искуство које треба забележити и оставити негде, као степеник преко кога ће се лакше успети неко други ко до њега дође, тако се гради вавилонска кула људскога сазнања. И ја сам добрим делом тако дошао довде.

Дакле, овде сам ја загризао пса, мени је то необично, велико и важно, па зато о томе причам, не да бих икога оптерећивао, не да би се људи са којима се годинама уназад свакодневно дружим преко овог савременог свезнадара (и тако са њима проводим неупоредиво више времена него са рођеном мајком, на пример) осећали нелагодно ако их замолим за неку услугу (и ја ако ме одбију или избегну). Наравно, било чија и било каква помоћ би ми значајно увећала шансе на успех и олакшала положај, али ми се сада чини важном и possibility да и кроз неколико година могу, макар са клупе у неком парку са бесплатном Wi-Fi hotspot да се конектујем и кењам о свему и свачему...

И тако.... значи, можда тако не звучим, али она твоја идеја ме је натерала да почнем позитивно да размишљам. Благодарим.

И још о бојама: пре неки дан у Пешти наиђем на Walter светлоокер-зеленкасто-крем одело, моја величина, савремено укројено (са два дугмета напред и по три на рукавима; додуше, има два шлица позади, али то се среди без проблема) за свега €150, а већ сам пре тога видео у Deichmannu на екстраснижењу одличне Борелијеве браон италијанске ципеле (а сви знамо да браон ципеле УВЕК изгледају боље од црних) по €80, и упалим се да то купим, особито што ми је то вече требало одело за свечаност пригодом које сам и отпејал за Мађарску.
И онда станем да размишљам: то одело онда не бих могао да оставим у Србији, већ бих морао да га понесем тамо, штета да га бацим или поклоним јер до одласка нећу стићи да га износим.
Привлачи ме цена (и све остало), али шта би Американци о мени помислили да се у њему појавим да тражим посао.... и баталим.
Одем и купим једно солидно, вунено, тамносиво, дискретне италијанске марке, па класичне Gallus немачке црне ципеле које сам био понео собом.... и тако одевен се појавим у..... о свечаности којој сам назочио можда касније, или боље у четири ока.

Ja sam odela nosio samo za intervjue, i retke svecanosti. Ovde u Phoenixu, kad dodjem na posao u odelu, svi misle da uskoro napustam firmu (tj. da idem negde na intervju). Dva direktora u razlicite firme su me direktno to i pitala "Are you interviewing somewhere else?" Ja se zainatio, idem zimi u odelu kad je u office ledara, manje je zima u sakou sa duplom postavom.... ali takvo odevanje ume kolege da jako nervira. Ovde odelo nose redovno samo bankari i car dealeri.

Odvjetnice, you've got mail.

Hmm, mislim da je bila pomenuta oranz kravata ($65), kad sam ono bio rekao "ne, nije holandska ING banka". Samo sto nam, izgleda, ne radi Search. To ne radi a automatsko kidanje tema - nesto sto ni potpunom ludaku ne bi trebalo - radi kao sat.

И није било тако тешко, кад знаш шта тражиш (сад сам ја као Елмер Фуд у оном цртаћу, кад излеће и у истом тренутку улеће у кућу, вративши се са пуном корпом намирница из продавнице удаљене 100 километара, па још каже "Задржала ме је само пробушена гума!"): [You must be registered and logged in to see this link.]

"Nego, izadjem s posla veceras pa, posto sam ipak batalio moj cvor (nije dovoljno dobar) odem u Macy's na Herald Square-u i uzmem jednu kravatu (morala je da bude narandzasta, u bojama kompanije; ne, nije holandska ING banka) od $65, cek da vidim marku: "Michelsons, 1937 London" i sad savatam jednu malu (1.50m) da mi je veze. U sta se to pretvorilo, sunce te jebalo, sa njenom friendly and chatty personality i njenim triple D grudima uz moj stomak (taman je dotle dohvatila), pa ja pogled dole, da vidim dal' me dobro meri..."

Mea culpa.

Дошао је и тај дан - огласио сам стан за продају.
И локал.
За ауто сам се договорио са кумом да терам док сам овде, а онда оставим њему, да задржи за себе или (пре)прода, па ми паре јаком уплати...

Ех, каква је то биланца једнога живота...


Што не волим то са продајом.
Кад ти којекакав свет долази да ти загледа по кући.
Ево, до малочас сам чистио рерну, све су ми јагодице на прстима отекле, а она чађ ми се увукла у кожу, руке су ми сад к'о у аутомеханичара...
Миссим, треба после тејлеси да ме олајавају по граду како ми је мусава кујна.
Прошли пут, кад сам продавао стан, довели ми из агенције били неке фине људе из Доње Гуштерице, Општина Липљан.
Ти су сваку ролетну у стану потегли, сваки прекидач укључили и искључили по осамнаест пута, сваку славину одвијали (како се каже за једноручне?) и завијали опетовано да виде после колико ће поновљених циклуса да почне да капље.
"Је ли, а шта ти је ово овде?"
Трпезарија.
Предпростор.
Амерички плакар.
Лептир врата.
Хармоника врата.
Остава!
Ово последње синуло ми је у одсудном тренутку. Наиме, мој и стан прекопута су заузимали цело лево крило зграде, па је некоме пало на памет да део ходника између наших станова широког можда 2 метра, почевши од наших двоја улазних врата, па до огромног прозора који је сезао од пода до плафона на крају тог ходника и кроз који је улазила светлост у зграду и падала све до лифта, значи тај део у дужини од штатијазнам 3 или 4 метара неко је још приликом изградње преградио/одвојио/затворио стакленим вратима од којих нико од нас није имао кључ. А и чему би нам требао?
Стајало је то тако празно, закључано и ни мени, ни комшији прекопута није падало на памет да ту "заједничку просторију" узурпирамо. Осим нас (и наших гостију) нико други није ни залазио на ту страну зграде, јер је лифт који су и други са спрата користили био по средини, па они тамо, а ми овамо, одвојени...
А онда су мени дошли ти купци код којих сам приметио да им се мој стан свиђа, стварно је био лепо скоцкан, ушушкан а модеран, са мобилним, трансформабилним ентеријером који је за оно време представљао нешто чему треба тежити; али им је у свему томе или управо због тога нешто недостајало.
Све док им нисам показао "оставу".
Great success. (ово ја говорим као Борат; спремам се у себи за интервју у уторак, па ми навиру такве инспиративне идеје).
Додуше, "изгубио сам кључ", а и остава није заправо моја, већ је то једна заједничка просторија.....
"Нема везе. А ко то све користи?"
Само ја, то јест од сада Ви, комшија је незаинтересован....

После су ме срели у граду неки њихови рођаци који су ме препознали (ја њих, на своју срамоту, нисам) јер су били чланови делегације која је прегледала стан кад су оно долазили по трећи пут (увек у различитој постави стручњака свих специјалности), па су ми причали како ти људи којима сам продао стан изгибоше са комшилуком око "оставе".
Кажу, кад су се уселили они су лепо избушили браву на оним стакленим вратима, ставили своју и убацили се. Тада су сви, али баш сви станари зграде, који за десет година нису ни знали да ту има нешто, а камоли "цела једна соба" одједном схватили да без те заједничке просторије више не могу да живе, и тако....

Овај комшилук овде ми се није ни приближно толико замерио као они тамо, у старом стану, али..... "За расељена лица са Косова одобравам специјални попуст од 4% који важи уз избегличку легитимацију.", мој је трик за ову продају.

Pusta srBska kvadratura.

Данас су ме шприцали против малих богиња, рубеола и заушки. Колико ја знам, све сам то прележао до трећег основне. У лево раме.
У десно раме иде вакцина против тетануса.
Сликали ми плућа на другом крају Београда у коме су протествовали таксисти.
После смо чекали резултате крвних анализа, тек да би видели да ми није ништа.
Aли сам зато уморан као пас. Тако да испуњавам бар један услов за имиграцију (Give me your tired, your poor, your huddled masses yearning to breathe free....)

... a сад крећем пут тзв. Београда, у нашу Амбасаду.

Godspeed...

Свиђа ми се употреба герунда у оним горе легендарним стиховима: yearning to breathe free.

"Биће све у реду, дођите сутра у 3 по пасош. Честитам."
"Данкешен. Вив Ла'Франс!"

Cini mi se do to nije gerund; koliko vidim, verb yearning se tu koristi kao verb, a ne kao imenica.

Aпсолутно си у праву. Миссим, мој енглески, јел'те...
Јер бих ја то превео као "жељан да слободно дише", мада би тачније било "чежњив....".
Па пошто је реченица "...дајте ми ваше такве и такве..." а они такви какви су (huddled masses, објекат у реченици) су жељни (yearning)... ерго, ту сам се зајеб'о.
Aли овде није "yearning" објекат, већ masses.
Тако да би герунд без сумње био да је писало I like/hate yearning, нпр. дочим је овако то врло вероватно нешто друго. Можда партицип.

cestitke

Фала, фала....

Како стоје ствари са том Пасаденом?

Спремам се да ситну књигу саставим to Dear Mr. Aas.

У ствари, већ сам почео, али се саплићем код сваке друге речи.
Не знам ни шта да га питам.
Не знам како да му објасним шта ћу ја тамо.
Сад. Одавде.

А онда је и све остало тешко.