Isn't The Green My Favorite Colour?

Осећај је помало као да умиреш, а знаш дан своје смрти.
"Имате још највише шест месеци после одобравања визе."

Само?

Јуче сам, на пример, као лудак десет минута тражио селотејп по стану пре него што сам сишао да га купим.
У глави ми само било шта ће ми цео селотејп кад ускоро одлазим, па ћу ионако све морати да бацим.

Опасно кривљење душе.

Је л' ти фркица? Ја се сјећам како је мени било пред Јапан. Истина, ја тамо нисам ишла да останем форевер (осим ако ме не би згробио Онај Велики земљотрес који очекују, баш тамо гдје сам ја живјела), нисам ни знала шта ће бити, али јесам дизала сидро и тако... Истина, нисам имала канцеларију на продају. :) Hang in there, деда!

Хвала, пиле.
Пошто је ово кафанче махом напучено онима који одлазе, који су отишли, или се враћају (увек изнова), ову сам тему посветио романтичним тричаријама.

.... Aли добро морам да се пазим да не исплагирам Зилахија (сећаш се, пиле, то је онај са ефектним компарацијама и асоцијацијама типа "тренутно је осетио бес као човек који је рукавом запео за кваку") који је о целој ствари написао аутобиографску сплачину "Кад душа замире".
Миссим, могу ја ТО и боље...

Хард ту бит:


"Енглески се језик већ прилепио за мене, као перје за човека намазаног смолом."

(Наведено дело, страна 106.)

Има тога још тамо одакле долази:

"Када сам се морао растати од својих ципела из домовине, гушио ме је исти осећај као у Цириху када ми је у возу нестало кулена што ми га је мајка спремила за пут."


Подсетник: понети што више кулена.

Јутрос сам поскидао новогодишња светла са терасе.
Искључио сам их још пре, одмах по Божићу, мислим, али никако да се наканим да их размонтирам и спакујем у кутије, заједно са резервним лампицама и квачицама којима их у децембру причвршћујем за зидове и плафон.
За догодине.


Коме ћу то да оставим?
Полако правим распоред шта коме да поклоним пре одласка. Гледам своје слике и у њима тражим лица њихових нових власника. Куда са књигама? Не бих никако да их дам оним идиотима из градске библиотеке, а волео бих да их неки клинци ипак читају. Нек се трују деца.

Још ми све изгледа нестварно.

Био сам прошле године засадио у жардињеру неке луковице, сад сам заборавио како се то цвеће зове (заборавио сам и како треба да изгледа, иначе бих изгуглао) и нису ми нешто успеле, у ствари нису уопште, почеле да раде и после недељу дана стале, осушили им се они дебели а дугуљасти листови и ја сам мислио да им је одзвонило, само нисам хтео да их вадим, рачунао сам ако сатруну, повадићу то на пролеће.
И кад је било оно лепо време пред Светог Николу избиле, богами, четири од пет, а пре неки дан још једна, пустило листове, ево већ изгурало 7 - 8 сантима од земље и што је најбоље без икаквих последица преживело оне мразеве од по минус шеснаест.
Па сам се сажалио и покрио сваку теглом.
Јутрос их по сунцу отворим, да узму мало ваздуха, дан је баш онако благ, па ћу вечерас (ако не заборавим или ме не заговоре неки гости који су се још ономад најавили) поново да их ушушкам.
Знам да је глупо и да вероватно нећу дочекати да процветају, али нисам имао срца да их препустим хладном ветру и комшијским пикавцима. Мислим, да сам ишао том логиком не бих ни ону новогодишњу јелу засадио доле испред зграде (мудро поступивши кад сам претходно око тачног места садње консултовао Микија који ту у приземљу држи пицерију; тако сам га неопажено увукао да јој буде старатељ), можда ћу да поставим и своју слику са будаком (у тржници су ми прво дали неки поломљени ашов, кад сам затражио; циганка Владанка, њихова чистачица и моја клијенткиња због бракоразводне парнице, чудом се чудила како то гос-н адвокат копа лично, уместо да је наш'о неког).

П.С. Молим да се нарочито цени стил којим одише ова минијатура; није лако једном MLL (ор иквал) да пише баштованским језиком. Бит дет, Лајоше!

Uh, od tisuca knjiga koje je moja mati sabila u nas 58kvm stan, neke su bile i g. Zilahijeve. To znam jer sam imena autora i dela mogao videti na onoj strani poslaganih knjiga koje iz vitrina i ormara bulje u neduznog prolaznika. Sva sreca da ih, kao ni gro ostalh, nisam citao. Iz inata. I protesta.

A missim a i sta ce mi da citam tudje dogodovstine (ili izmisljotine). Ja hocu da imam svoje.

Могу ти рећи да си погрешио.
Мислим да сам прочитавши и најглупљу књигу на свету (по мојој евиденцији то је био роман "Биба, окрени се западу", али још сам ја млад) нешто добио, а ништа или врло мало изгубио.
Зилахи је са разлогом био популаран, што не значи да спада у књижевни врх Мађарске, напротив.
Еркењ Иштван, рецимо, је мени драг, свом пријатељу (од детињства) који сад живи у Москви поклонио сам његове Једноминутне новеле, а ја књиге поклањам екстремно ретко. Тај је срећник уз то добио и Тајанствени пламен краљице Лоане (Умберто Еко), али само захваљујући чињеници да сам га нашао по 100 динара комад. Интересантно је да у тако малој (по броју потенцијалних читалаца, мањи чак и од тзв. српскохрватске) књижевности имаш писце који су специјализовани за одређене друштвене подгрупе, као на пример Ђерђ Конрад који се бави искључиво (или готово искључиво, колико сам ја читао) прогоном и проблемима мађарских Јевреја. Али да се не губим.

У Америку идем без књига. Можда само две или три, какав ће то страшан бити тест.

Mnogo mi se svideo tvoj odgovor, secanje na skolu i recitovanje pesmice tamo. Sjajno. Hvala.

M-да.
Хауевер, ово није резервни положај.
Иф ју ноу вот ај мин.

Него кажи, како си ти нама?
'Оћеш да нам нађеш неку фину музику?

Naravno
Enjoy

Пробао сам да гледам овај филм бар два пута... али музика је сјајна.

Tako sam ja skoro iz drugog pokusaja odgledala Wall street : Money never sleeps ( nekad treba da bude pravo vreme za pravi film) . Muzika je bila vise nego odlicna

То беше оно са дечком - бурзанским припраУником чији татко рмба у фабрици авиона?
Ја сам то гледао са одушевљењем (какав сам коњ био), а детаљ са авионима ме подсетио на 14. октобар.
Микст филингс.

Извињавам се присутном пучанству, управо сам завршио полустани исцрпљујући разговор са бившим комшијом који је сада у Чикагу.... јеботе, јел' тамо баш толико тешко?

slawen ::Пробао сам да гледам овај филм бар два пута... али музика је сјајна.

Овај филм је чиста поезија. Гледам га барем једном у три мјесеца. I lived every bit of it. Софија, ти си цар!

Мене углавном ништа не може расплакати. Осим овога, можда:

Умало и мене.*

"Моју Африку" сам по казни почињао да гледам још два пута у истом биоскопу у коме сам заспао први пут (тадашња девојка имала фикс-идеју да ће тај филм преломно да утиче на моје емоционално и свеукупно остало душевно здравље, те на "нашу везу"), али бих сваки пут клонуо духом и главом на истом месту: последње (тачније - једино) чега се сећам је да неки лик пушта плоче у жбуњу; пре и после чиста амнезија. А можда се ни тога не сећам, него сам то видео на најави. Биоскопски мрак је идеално место за потајне спаваче.
"Плес са вуковима" - иста ствар. Заправо, још гора. Пошто је то било време кад смо сви били посиромашни, то јест ја сам једини из друштва имао гарсоњеру, колор телевизор и ВЦР, онда би они узели касету у клубу и долазили код мене да гледају, често и по седморо - осморо, и сваки пут бих преспавао. Кад сам код једног Ушкета касније кући пронашао неке моје траке & плоче, био сам га напао да ме покрао на кварно, а он се клео да сам му их дао драговољно (мада не баш при чистој свести, него у оном стању између сна и јаве, какосеонобеше зове?).

Мог'о бих да направим листу таквих филмова. Па да издвојим топ 100 да овде изложим критици.


*Тако то изгледа, као на овом филму?

У чему је фора?

Prepaid cards function like debit cards: Users load money onto them and then can spend only what they have. However, there are often several fees. Consumers might have to pay for the card itself and then cover a monthly maintenance fee. Charges often are assessed for loading more money onto the cards, checking balances, out-of-network ATM withdrawals and even customer service calls.

Uncle Sam wants you to have a prepaid card, and he's not the only one. The Treasury Department is sending letters to 600,000 people this week encouraging them to sign up to receive their tax return on a new government-issued prepaid card as part of a pilot program to help those with limited access to bank accounts.
The program will offer two cards: one with no monthly fee and one with a $4.95 charge. Treasury officials said they wanted to see how many people sign up under each model before considering whether to roll out the program nationally. Both cards carry a $2.50 fee for out-of-network ATM withdrawals and a $4.95 fee for loading cash or ordering a replacement card. They do not charge for customer service or balance inquiries, in-network ATMs or direct deposits.

Миссим, у чему је разлика у односу на дебитну картицу, осим што припејд издаје Ким Кардашијан, а не банка.

slawen ::Пробао сам да гледам овај филм бар два пута... али музика је сјајна.

Gledao ga nekoliko puta, u razmacima od po par godina, i svaki put mi se sve vise svidja. Film je fenomenalan, ali verujem da tesko moze da se razume van americke/severnoamericke/(anglo?) kulture. Plus je u Sofijinom stilu, sve na temu usamljenosti. Bill Murrey je trebalo da dobije oskara za ovu ulogu.

slawen ::У чему је фора?

Prepaid cards function like debit cards: Users load money onto them and then can spend only what they have. However, there are often several fees. Consumers might have to pay for the card itself and then cover a monthly maintenance fee. Charges often are assessed for loading more money onto the cards, checking balances, out-of-network ATM withdrawals and even customer service calls.

Uncle Sam wants you to have a prepaid card, and he's not the only one. The Treasury Department is sending letters to 600,000 people this week encouraging them to sign up to receive their tax return on a new government-issued prepaid card as part of a pilot program to help those with limited access to bank accounts.
The program will offer two cards: one with no monthly fee and one with a $4.95 charge. Treasury officials said they wanted to see how many people sign up under each model before considering whether to roll out the program nationally. Both cards carry a $2.50 fee for out-of-network ATM withdrawals and a $4.95 fee for loading cash or ordering a replacement card. They do not charge for customer service or balance inquiries, in-network ATMs or direct deposits.

Миссим, у чему је разлика у односу на дебитну картицу, осим што припејд издаје Ким Кардашијан, а не банка.

Prepaid ne mora da bude vezana za bank account, debit card jeste. Prepaid je upravo to - ubacio si novac u karticu, i ona se ponasa kao Visa/Mastercard/AMEX. Mislim da po novim zakonima nema vise monthly fees, ali bi bilo pametno da potrosis novac pre 12 meseci, pogotovo ako koristis store prepaid cards (npr Target, Walmart, Nordstrom...), jer oni bukvalno nemaju pristup tom novcu dok ga kupac ne potrosi.

Debit card kartica je OK kad otvoris checking/savings. Ja nosim debit svuda sa sobom ali je ekstremno retko koristim, uglavnom kad hocu da podignem cash iz ATM. Za one koji su novi u zemlji i jos nemaju credit card (ili one koji ne umeju da se kontrolisu sa credit card), to je jako dobra alternativa.

Значи, са тим "припејд" картицама они заправо хоће да учине људима?
Миссим....

Гледам сад

Проверим на
[You must be registered and logged in to see this link.]


и логично, одем на [You must be registered and logged in to see this link.]
Људи сами лепо кажу:
Nov.. Unemployment Rates:

Nebraska: 4.6%
National: 9.8%

Изванредне вести. Сем тога, то име, Небраска, остало ми у ушима још из детињства, има неку магичну снагу...
Кликнем на
[You must be registered and logged in to see this link.]



и ништа се не дешава. Тачније, после неког времена излази:
The connection has timed out
The server at neworks.nebraska.gov is taking too long to respond.
* The site could be temporarily unavailable or too busy. Try again in a few
moments....
Можда имају најнижу стопу незапослености зато што још нису стигли да ажурирају сервер.

А синоћ код кума, присећамо се неких људи из давне (заједничке*) прошлости, па 'ајд на Фејсбук, тамо тога лика о коме смо причали нема, дедер изгуглај га, ако га свезнадар не пронађе ту ме сеци и стварно - човек је у Њујорку учествовао на неком такмичењу исељеника, али тамо њихових. Позн'о сам га на приложеној слици из момента, исти онај поглед уплашене кртице, исто само вреба куд да збрише ако загусти и шта при томе да покупи и однесе, иако се малко подгојио, мало офуцао (невероватно, и то је могуће, чак и у Америци и чак у односу на стање од пре двадесет година, кад је и за овдашње прилике изгледао прилично несрећно) и можда мало еманциповао (имао је старијег брата који га је.... да не износим сад овде, није ред).
Верујем да би га инфаркт гађао кад бих му се пришуњао негде три'еспетој улици и изненада викнуо "Где си, ....!"

Можеш бежати, ал' не можеш побећи.




*колико време може да измени историју, то је чудо једно: неколико пута смо дошли до тога да се истих догађаја, којима смо заједно присустовали, сећамо као сасвим различитих ситуација; није, мислим, ствар само у различитом начину на који смо то онда нас двојица, свако из својих ципела, видели, већ и о времену после, свему ономе што се сваком од нас понаособ догодило, а што није претстављало заједничко, већ два индивидуална искуства, која су, свако на свој начин, изобличили и моје и кумово сећање.

Meni se svidja Sofijin Marie Antoinette. Soundtrack je fenomenalan.