Sve lepote sveta

врло_јак_тим ::И ако може једна малецка дигресија - ево...

Jeл' знаш шта је било прошли пут кад си пуштала тог Герија?

Е, изгледа има нека фора горе са дугметом "Галерија" (испод другог А од Ресторација), можда ту могу да се лакше каче слике или тако нешто? Кога не мрзи?
Ја морам још мало па на пут у престоницу.

amans* ::probala sam i ja [You must be registered and logged in to see this link.], tri puta....ali nista. "zao nam je, ali nije pronadjeno ni jedno lice"...izgleda da ja ni na koga ne licim, hehehe ET, beam me up, Scottie

Промени слику.

probala sa tri (slovima 3) slike

slawen ::Добра ти је баштица.
Само један мали савет (фора коју редовно користе холивудски преваранти): непосредно пре сликовања накваси бетон, оне плоче доле, и испрскај вегетацију. Да видиш како онда лепше звучи.

А она прва слика (одакле је?) ме цурикнула директ у пубертет кад сам летовао у Будви по први пут без родитеља, мало после земљотреса, па онај потез од старог града ка студентском одмаралишту које су неколико година касније срушили да би ту, па према Бечићима правили Словенску плажу. Е, ту је било некакво дрљаво бетонско шеталиште поред мора, и ту су били привезани домородачки чамци који су махом трунули у плићаку, и на све је то намучено дрвеће црног бора бацало шарену сенку.

cekajuci ladju u Fažani proslog leta (ovde dodje nostalgicni primorski smajli)

Ах, Фажана...

Јесам причао како сам иш'о онда још док сам летовао по Истри једном у Ровињ, на пицу.
Тамо су важиле за најбоље.
И пробио цело оно месташце уздуж и попреко, и наливао се испред оне градске кафанице на доњем, великом тргу у старом граду, и тумарао оним уличицама, све у потрази за савршеном пицеријом. И у једном тренутко појави се испред мене стара она њихова кафаница и у њој зидана полулоптаста пећ за пице, и каро стољњаци на два асталчета са бутељком црвеног вина и четири преврнуте ребрасте чаше сваки. Екстра.
Прилази конобар одевен ноншалантно, са кецељом из чијег џепа вади "Липа" блокче и пола оловке и пита "Извољте?"

Ја сам само урадио јер нисам мог'о да верујем да сам такве среће да у целој Истри налетим на "извољте". После ми рекли да су већ тада били преплавили све.

slawen ::

врло_јак_тим ::И ако може једна малецка дигресија - ево...

Jeл' знаш шта је било прошли пут кад си пуштала тог Герија?

Не, али цијеним да је Лари био окидач за нека неугодна искуства. Такав је он. Обожавам га.

slawen ::
Ја морам још мало па на пут у престоницу.

У Будимпешту?

Не, бре...

Беч?

Istanbul.

Цариград!

Једва живу главу донесох кући.

hocel biti putopisa?

Па не знам баш, видиш какву незахвалну публику имам, ово двоје само вребају прилику да ми се ругају.

Но, ипак.
Кренем ја синоћ око пола пет пут БГ, да сачекам милог путника који возом пристиже око пола девет. Рачунам, имам времена напретек, па ћу моћи и нешто да погледам што овде нема (дихт-гума за рерну, она на коју належу врата).

Почео да провејава неки бедушан снежић, али све иначе регуларно, температура сибирских минус три, ветар северозападни дува брзином од 2 метра у секунди, притисак цирка 950 милибара.
И наравно, пробити се из обруча таксиста, сељака и остале поштене српске нејачи који својим моторним возилима покривају сваки квадратни центиметар асфалта овога града и околине није било ни мало лако, а уз то је и тајм конзуминг, тако да сам се превоју Светиња примакао тек око пет и десет. У том тренутку снежна вејавица је била већ појачаног интензитета, тако да сам морао сваких два километра да укључим брисаче. То, наравно, није спречавало и чувени српски снег да се задржава на српским друмовима, који су пожелели путара, али путара било није.
У наредних десет километара (до Тополе) дебљина снежног покривача је са један нарасла на четири центиметра, равномерно распоређена по коловозу.
А тејлеси кренули к'о да је бензин џабе. Милион их по друмовима, са неосветљеним или полуосветљним возилима (ради му само дуго светло на левом фару, рецимо) миле на летњим, малтене слик пнеуматицима, возе средином пута који се испод оних 4 цм снега не види, али то није ни потребно, крај пута су са обе стране на сваких 2 метра поболи по неки саобраћајни знак, они стубићи (који су оригинално имали и мачје очи, црвене са десна и беле са лева) скоро да нису неопходни, али свеједно помажу.
Све се некако контролишем да баш много не псујем и надам се да ћу некако до Младеновца, а после ћу аутопутем. Будала.
Од скретања за Аранђеловац па до Младеновца испод 3 цм снега лед. Ланци, све и да их монтирам, ту не помажу много. А да их мећем, па да их скидам кад се будем укључивао на аутопут, не пада ми на памет. Терај даље.
У Младеновцу се замало нисам изврнуо. На великој раскрсници где се десно улази у варош, а лево одваја за БГ, лед као на Ташмајдану у добра стара времена. Наравно, семафор уредно ради, али пошто је раскрсница под спусташким нагибом, ко год да вам долази у сусрет одозго, са брда, нема ни теоријске могућности да стане. Да бих избегао један симпатичан камион са приколицом који је ишао право на мене, отклизам до банкине, ту полупам раткапну, али успем да се одржим у седлу, то јест на путу и наставим некако даље.
Узбрдица иза Младеновца - гробље шлепера. Наравно, све што иде горе, мора и доле, па сам се тако спуштао до аутопута пужевском брзином. Све се суљам низ онај лед и мислим се, ево још километар-два, па ће аутопут, а њега сигурно чисте.
Хаха. На аутопуту још више снега, читавих 5 центиметара преко ледене коре, ваљда ветар навејава.
За чудо, нема много судара, углавном са стране стоје кола у квару. Целим путем ни једног јединог путара, нико не чисти снег, нити баца со, па ни ону проклету ризлу, доказ свеукупног идиотизма овдашњег.
Београд под снегом - гацај, гацај, тротоари, улице, нико не чисти, природно. Гледали су они прогнозу, знају да се од четвртка или петка очекује отопљавање, само ће то да се реши.
На железничкој кажу да ће воз мало да касни, једно сат времена. Што? Пала мрежа. Шта то значи? Не бисте свеједно разумели, чак и да вам кажемо, а боли нас патка да се трошимо око тога. Па кад очекујете да се то среди? Рамена ка ушима. Колико обично трају такви застоји? Рамена ка ушима. Има ли неко ко може да нам пружи више обавештења? Рамена ка ушима.
Мобилни у руке. Где сте?
Не знамо.
Како?
Ма у мраку смо, ни кондуктери не знају где смо се заглавили, а они су пре једно пет минута отишли низ пругу да виде које је најближе место.
Па распитај се.
Немам код кога, ту смо само ја, једна цура и машиновођа. И неки пијани Немци који су, какве среће, ушли у Новом Саду. Идем да питам машиновођу.
После пар минута: Еј, заглавили смо се негде испред неке Бешке. То је близу Инђије.
Чекај ту, долазим по тебе, ако воз случајно крене, сиђи у Инђији.
Договорено.
Аутопут ка Новом Саду у колапсу - слој леда и снега још већи, због ветра који наноси на коловоз и прави сметове од по пола метра местимично. Нико не чисти. Код излаза за Инђију станем да питам шта је то Бешка и како до тамо, на изласку/улазу на аутопут се попречио шлепер и направио колону од двадесетак возила.
Бешка вам је следећи излаз, само право ка Новом Саду, али не знам да ли ћете моћи да се искључите, данас нико није чистио, ви'те какви су сметови.
Хух, како да се вратим на аутопут?
Па овај се попречио, него ви можете у рикверц.
И возим ја у рикверц у супротном смеру по оном кијамету док нисам нашао процеп у смету где сам могао да ускочим на аутопут. Ником није чудно, нико ни да ми аблендује.
Бешка није следећи излаз, следећи је за Сремске Карловце.
После пет километара, излаз. Прејашем преко првих двадесетак наноса снега, промашим ону кућицу са рампом на изласку са аутопута у којој књава неки чова (чему, кад се путарина плаћа ИСТО без обзира где си се укључио или искључио), али се онда забијем у неки смет. Хо-рук, ето, опет сам на путу (надам се), возим између лепо ушорених кућа, видим имају и куглану, велико село, двојица пале кеца на каблове, опростите, где вам је железничка станица, само право, до пруге, а онда уз пругу десно, и тамо, коначно, влак у снијегу.
Краћи одмор у локалном ХОТЕЛУ (?!) уз музику Арсена Дедића (?!!!), па пут срца Шумадије.
Још дваипо сата неочишћеним аутопутем, у Батаји ме заустави полиција, тек да види да ће од мене да добију по ћушку ако се не склоне у службеног Пежоа, снежни нанос у левој траци ми скине још једну раткапну док сам претицао шлепер, пред Баточином обиђем први камион који расипа со. Од како је снег почео да пада прошло је свега ДЕВЕТ САТИ. Температура се попела на минус један. Из Крагујевца, форе ради, позовем београдску железничку, кажу очекују долазак тог воза за једно сат времена. Максимално, чим успоставе мрежу.
И тако...
Јутрос на суд, а поподне идем да берем уши једном крелцу који се вече пре мог путешествија слатко смејао глупим Американцима које је снег завеј'о у сред Вашингтона.
Очекивано отопљење је стигло, од снега остале само прљаве флеке по колима и ногавицама. Да нисам навалио да све и одмах, дошло би само на своје место. Стрпљен спашен.

:))) drago mi je da si se vratio

Мени није.
Боље да сам продужио од Бешке још 200 - 300 км.

Ал' живот није што и поље прећи.

Ово изгледа као родни Јапан.

Јој, што је медено!

Јапан или горе ова Лолита?

Оно розикаво.
Наравно. Тако нешто никад не бих рекао за непознату младу дјеву.

Lolita, light of my life, fire of my loins. My sin, my soul. Lo-lee-ta: the tip of the tongue taking a trip of three steps down the palate to tap, at three, on the teeth. Lo. Lee. Ta.
sto rece pesnik

То није Набоков?