Умро је Патријарх Павле

slawen ::
... Ми смо око Артемија почели одавно,....

Одлука Светог Архијерејског Сабора АСброј 65/зап113 од 19/6. маја 2006.

Свети архијерејски сабор, у седници својој под горњим бројем и датумом, донео је ову одлуку:

„Умолити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Господина Артемија да сарађује са Светим архијерејским сабором, Светим архијерејским синодом, Одбором Светог архијерејског сабора за Косово и Метохију и Његовим Преосвештенством Епископом липљанском Господином Теодосијем, као његовим викаром, те свештенством, монаштвом и вернима подручне му Епархије.

У исто време, умолити Преосвећеног Епископа Господина Артемија да угаси Епархијски центар „Раде Неимар" и о томе извести Свети архијерејски синод.

Исто тако, умолити га да духовни и мисионарски центар „Атос" у Београду пренесе у власништво Патријаршијског управног одбора и о учињеном извести Свети архијерејски синод.

С обзиром да епархијски архијереј нема право да поседује некретнине које се налазе изван подручне му Епархије, то Његовом Преосвештенству Епископу Господину Артемију ставити у дужност да, у складу са канонима и Уставом Српске православне цркве, реши власништво над кућама у улици Бистричкој у Београду, у Сремчици, као и у Бањи Ковиљачи, и о томе извести Свети архијерејски синод.

Умолити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Господина Артемија да протосинђела Симеона (Виловског), настојатеља манастира Бањске, да, због досадашњих прекршаја црквено-канонског поретка, због неистина изјављених пред одређеном Комисијом Светог архијерејског синода 17. маја 2006. године, и због уношења немира међу клир Епархије рашко-призренске, разреши свих административних и црквених дужности, те против истог поведе црквено-судски поступак, и до 1. септембра ове године о учињеном поднеси извештај Светом архијерејском синоду.

Умолити, пак, Комисију Светог архијерејског синода за испитивање материјално-финансијског пословања односних установа да настави поверени јој посао."

О предњој одлуци Светог архијерејског сабора, част Нам је известити Свети архијерејски синод, с молбом ради знања и даљег сходног поступка. Светом архијерејском синоду одани у Христу брат,

Председник
Светог архијерејског сабора
АЕМ и Патријарх српски

НИН-ово «јеванђеље» по Јовану Јањићу
1. септембар 2008 - 13:59

Одговор на текст Дечанско питање
(бр. 3009 од 28.8.2008, стр. 13-15)

Као што апокрифна јеванђеља, која су последњих година у моди, својом невероватношћу лажних открића из живота Христовог покушавају уздрмати и изазвати сумњу у најсветије, тако и г. Јањић, новинар НИН-а, не по први пут, тумачи збивања у Цркви и око ње на један невероватно апокрифан и не мање неистинит и перфидан начин тврдећи, између редова, да ми мали црквени чиновници и уредници, ни мање ни више, вршимо притисак на његове или неке друге велике уреднике и новинаре.

У том тексту он, са «посебном забринутошћу», оптужује Свети Синод да «води непримерену кампању против Епископа Артемија» и, гле чуда, градећи се већим папом и од самог папе, брани га од његове рођене Цркве.

Не наводи, међутим, као искусан новинар, на које текстове са званичне електронске презентације Светог Синода мисли. Да ли су то саборске одлуке које је Црква из године у годину доносила како би показала да је бесмислено да она сама буде против обнове цркава и светиња на Косову и Метохији?

Црква у тим одлукама није бранила овог или оног епископа, него оно што је сама одлучила. Међутим, селективно поштовање синодских и нарочито саборских одлука неминовно води у црквену кризу и директно супротстављање овим највишим црквеним ауторитетима. Зар није својеврстан црквено-правни и канонски нонсенс да се неко осуди без греха и суда, а да се као кривица, с не малом дозом ироније, наводи оданост и поштовање према Синоду и Сабору?

Ваш покушај да то сведете на сукоб два човека, као и настојање да припишете одговорност само једном човеку који се налази на челу Синода, прича је за наивне. Овде се уистину ради о озбиљнијим стварима.

Да је то заиста тако, морам вас подсетити (не «упозорити», или «делити лекције», како Ви кажете, јер врло добро схватам тежину Вашег посла), на генезу црквене и духовне стране проблема који стоји у позадини данашње кризе. За њен економски и политички део, који такође није занемарљив, заиста нисам стручан. Али, колико видим, и ту не мањка експерата.

Дакле, ствар не почиње ни изблиза са Меморандумом 2005, како Ви то представљате и како би се могло закључити из Вашег текста, него одмах по доласку на Косово и Метохију амбициозног црноречког братства и њиховог духовника, потоњег епископа рашко-призенског, који су у извесном смислу били врло радикални губећи неретко меру између ревности и искључивости. У то време о. Сава дечански био је врло подобан и омиљен, а његов младалачки ентузијазам преточен је у књигу Време апостасије (против Цариграског патријарха, са великим последицама по углед наше Цркве у православном свету), за чији наслов, илустрације и издавање сносе одговорност они који га данас прогоне.

Да су се неке ствари врло брзо отргле контроли тамошњег епископа, видело се већ по раним радовима ове братије када је у епархијском часопису Кнез Лазар (излази од 1993), у непотписаном тексту («О томе се шапутало», бр. 2/1997, стр. 165-172), јавно нападнут и, у духу правог медијског линча, назван јеретиком један од наших епископа, професор и доктор теологије, који по благослову Цркве обавља тај посао и до дана данашњег. Да ствар буде чуднија, исти часопис је објављивао текстове истог професора у пет-шест ранијих бројева у рубрици догматског богословља. Треба ли напомињати да је тадашњи уредник поменутог часописа био данашњи секретар владике рашко-призренског протосинђел Симеон Виловски, који у то време није имао ни дана богословског образовања, ни оног средњошколског нити факултетског, уз све поштовање према његовом дотадашњем монашком стажу? Тиме је отворена пандорина кутија правог секташког деловања унутар Цркве и направљен преседан каквог нема у историји Цркве, да неко без утврђивања одговорности, саборске одлуке и могућности да каже своје мишљење бива блаћен целу деценију и то од стране монаха чији су завети, ингеренције и делокруг рада у сасвим другој сфери.

Једина истинска грешка Цркве, свакако најпре локалног епископа, коме то није смело промаћи, али је нажалост изгледа било и с његовим благословом, а онда Синода и Сабора, јесте у томе што одмах нису реаговали на такве антицрквене тенденције. То је била, г. Јањићу, много озбиљнија побуна против црквено-канонског поретка и устројства Цркве, од ове дечанске реакције на провокације истога човека, који се, ево, петнаест година руга институцијама наше Цркве мислећи да може тако у недоглед, иако је кажњен и смењен саборском одлуком (бр.1029/зап.656 од 02. јуна 2006), која је извршна. Он се тако смеје и руга у брк и Цркви и држави, коју обилато користи. Поменимо само београдске билборде о доласку моштију светог краља Милутина у Бањску, за који су чули само он и бивши министар културе г. Којадиновић. Црква, и поред позитивне иницијативе епископа Артемија и молбе Бугарској Цркви, никада о томе није добила никакав званичан одговор. Дај Боже да Бугари уступе макар једну честицу од моштију. Не верујем да су Вам промакли толики билборди, г. Јањићу? То су праве кампање.

На жалост, године су пролазиле, проблеми и стање у Цркви и држави су постајали све сложенији, само је уредник Виловски остао исти, напредујући из славе у славу, поставши протосинђел, секретар епархије, очигледно и владикин саветник, и алфа и омега тамошње прес службе са истом групицом знаних-незнаних, непотписаних безименика који, малте не по узору на секташке плаћенике, доносе суд о подобним и неподобним, послушним и непослушним. Истовремено, у њиховим очима је растао и број неподобних владика, «новатора», «јеретика», којих је сада око седамнаест, што ће рећи један осуђеник годишње од доласка на Косово Симе секретара!

На која, даље, саопштења мислите, г. Јањићу, када кажете да није испоштована друга страна? Уосталом, која је то прва страна, и чија смо уопште саопштења објавили? (Видим чије сте Ви изјаве пренели) Епископ Теодосије и монах Сава, колико ми је познато, из њима знаних разлога, нису дали ни једну једину изјаву о целом проблему, те их тако нисмо могли ни пренети. Уосталом, ред је да о њиховом мишљењу питате њих.

Ако мислите на вест о подршци народа епископу Теодосију, питајте народ. Ионако мислим да је народу све много јасније него ли и вама новинарима и нама из црквене администрације, и да је схватио да неки, осим напрснућа на нози, имају можда још озбиљнијих пукотина. Да се послужимо старом изреком: «Глас народа, глас Божји». Тешко нама, али дај Боже да народ узме ствар у своје руке и да проговори.

Треба ли напомињати да данас на једно саопштење владике рашко-призренског дође отприлике око пет епаријских саопштења његовог секретара, која се уредно објављују на најантицрквенијим сајтовима (какви су: новинар де, ихтус, савест, браничевски ревнитељ и, раније, газиместан, а иза којих директно или индиректно опет стоји поменути секретар Виловски и његови секташко- плаћенички сарадници), али и у другим медијима, пре него што их ми и добијемо у Патријаршији.

Да ли нас сматрате заиста тако наивним да стављамо такве памфлете протосинђела Виловског као што је онај - Коме служи Синод? или можда последњу анализу побуна и подобности, постављену на сајт епархије 26. августа, на дан седнице Синода у 12.27, значи, док епископ Артемије није изашао ни преко прага Патријаршије, после договора о обустављању свих даљих спорова и одлука, са оптужбама од Пентагона до Марса? Црква све време сноси одговрност, трпи срамоту и поругу и очекујете да треба још и да протежира можда такве дезинформативне центре? Докле? Немамо времена, људи, а ни воље да се бавимо само њима и њиховим ујдурмама.

Зашто не упоредите бар једно саопштење епархије рашко-призренске (http://www.eparhija-prizren.com/default.asp?s=vesti&idvestep=3133), г. Јањићу, са саопштењем не Патријаршије, ако нас сматрате пристрасним, него, на пример, са оним Министарства за Косово и Метохију (http://www.kim.sr.gov.yu/cms/item/statements/sr.html?view=story&id=4102&sectionId=4), и Министарства вера, са састанка на којем је присусатвовао и Министар културе г. Брадић, 24. јула ове године, а које је очигледно у епархији РП унапред срочено и спремљено за објављивање? Кад бисте упоредили само ова два текста помислили бисте да је реч о два различита састанка. Дрскост иде дотле да се јавност обмањује и поред присуства три министра. А што се притисака тиче, управо после тог састанка уследио је телефонски позив из епархије РП са претњама једном од министара да им је миниран састанак, због позива који је овај упутио и митрополиту Амфилохију и епископу Теодосију.

Да ли је за Вас меродавна та информативна служба у којој, за разлику од званичне синодске, нигде нико није потписан?

Ако ишта код Вас ценим, то је чињеница да се потписујете и, дакле, стојите иза тога што тврдите. Како је могуће објавити нешто за шта не знамо ко иза тога стоји? Да ли и Ви уводите неке новине у устаљену праксу извештавања занемарујући елементарну новинарску етику?

Једина наша порука јавности и медијима, била је и остала да непотписане памфлете, без обзира одакле долазили и да ли носили ознаку неке епархије, са хушкачким, секташким, антицрквеним и антидржавним садржајем званична Црква ни сада, ни убудуће, неће преносити нити коментарисати. Наравно, не можемо друге спречити у томе, али обавештавамо све да су такви текстови и саопштења, у овом случају из епархије рашко-призренске, за Цркву без икакве валидности и да ћете радити узалудан посао јер ће уследити деманти. Ваше је право како ћете трошити Ваш новинарски кредибилитет и ком ћете извору веровати. Али званичан извор је само један - синодски.

Што се тиче Косова и Метохије, оно није ствар једног човека, било министра, било владике, а још мање неког секретара и, да бисмо то илустровали, послужићемо се речима и закључцима саопштења са поменутог састанка тројице министара и представника СПЦ, на коме је учествовао и епископ Артемије, а у коме стоји: «Као што је питање Косова и Метохије питање целе српске државе и целог српског народа, тако је оно и у црквеном погледу питање целе Српске православне цркве. Стога, у решавању проблема са којима се суочава СПЦ на овом простору треба радити саборно и у пуној координацији са Архиепископијом пећком, као врховним седиштем Српске православне цркве, Епископом рашко-призренским и Одбором за Косово и Метохију Светог синода СПЦ, као званичним Саборским телом». Стога је јасно да се Косово и Метохија не могу бранити некосовским и антикосовским, невитешким методима, понашањима и хировима једног псевдозилота какав је Симеон Виловски. О г. Џатрасу, ангажовању лобистичких агенција за новац, који и чији, нећемо ни причати. О томе је већ писао ваш недељник и много је упућенији од нас. Боље је изгубити главу, него огрешити душу, учи нас мајка Јевросима.

Поставља се, онда, логично питање: ко управља Црквом на Косову и Метохији, ко је чији секретар и ко се иза кога скрива?

Једно је сигурно, највећу штету од тог човека има управо епископ Артемије, а због кокетирања прес службе епархије рашко-призренске са разним «дивљим», антицрквеним сајтовима, искључиво је њена одговорност за срамоту коју данас Црква у целини пролази, без обзира на то што се сам владика више пута због тога морао правдати пред Синодом и ограђивати од сајтова који изигравају улогу његових дрвених адвоката. Ипак, зна се да је епископу Артемију управо С. Марјановић, уредник новинара де, једног од најгорих сајтова поменуте врсте, уговарао по Немачкој сусрете с тамошњим политичарима у Берлину фебруара 2007, по сведочењу наших свештеника, који су били не мало изненађени том чињеницом јер је дотични господин окорели противник наше Цркве и под тужбом за клевете изнесене против ње на свом сајту.

Црква је често кроз историју бивала веома флексибилна и попустљива у остављању простора за покајање, али и одлучна и непопустива пред уценама, без бојазни од евентуалних раскола, који су се по правилу показивали сувом граном. У том погледу, више је него сликовит последњи пример недавно рашчињеног бившег патријарха јерусалимског Иринеја, који је довољан показатељ и опомена да нико у цркви нема монопол над благодаћу која му је дата за служење. Као што је некад речено: - један разбојик на крсту се спасао, да се надамо, али само један, да се не надамо превише.


31/18. август 2008.
свештеник
мр Гајо Гајић,
главни уредник