Sta ne volem

Не волим ове њихове лампе, што мораш два пута да окренеш прекидач да би укључио или искључио светло.
Што не само једном?

И не волим што они онако утовљени а незасити и климе свуда укључују на максимално, па ме боле синуси.

Не волим никако кад ми у хамбургерају продају ону велику чашу кокаколе па је напуне ледом до врха и онда ја испадам ћемер кад хоћу да доспем изнова.

Не волим и страшно ми је ружан у сваком погледу и тај систем са конобарским "напојницама" или како се већ то зове* због чега се после сваког пића/оброка осећам као да сам чекао на семафору да ми гомила одрпаних цигана на силу опере шофершајбну.



*пази кад чак и нема реч за то у српском језику.

Не волим округле кваке, поготово.
А ни ове нормалне им нису ништа боље.

Не волим ни ове картонске куће, као кулисе.

Не волим брате ни ту силну слободу. Некако је сувише затворена.

Не волим ни што на саобраћајним знацима у богаташком делу Кери улице пише да ће онај који ту прегура 30 миља на сат бити кажњен са додатних 200 долара (више) него да је то урадио у сиромашком делу исте улице.

Да, не свиђа ми се то уопште што је много тога на страху засновано. Много више него на неком личном осећају сопствене вредности. Као што рекох пре неки дан мом другару, балтиморском Ирцу, објашњавајући му неке културолошке разлике "Кад не изграђујеш друштвени морал (из којег проистиче етичност сваког појединца), мораш затворе."
Он грдан не може да се начуди таквим стварима. Није му јасно како уопште може да функционише VAT, бесплатно школство, о децималама да не говорим. Много тога морам да кријем од њега....

С тим у вези не волим ни "military discounts".
Ух, што то не волим.

Али каква је то стока, људи моји, па то је невероватно.

То не волим, стварно.

Ево, сад сам разговарао са менаџером.
Интересовало ме је како то да је на колима која сам купио за $9,500 и одмах сутрадан продао за $12,650 разлика у цени (и консеквентно основица за моју зараду "на проценат") свега $1,972, а да при томе они нису уложили ни банке у тај ауто (муштерија је дан пре обавила све комплетне поправке, замене уља и технички преглед у нашој радионици и платила за то пре него што сам ја откупио та кола у оквиру замене "старо за ново").
И почне мајстор да ми образлаже.
Каже, фирма наплаћује минимум $700 механичарске услуге у радионици за сваки откупљени ауто, без обзира да ли је исти уопште ушао у радионицу или не.
Затим, ту је $364 накнаде.
За шта накнаде?
Па за то што радиш овде.
Не разумем.
Како не разумеш? Па тебе не кошта "a dime" да радиш овде.
???
Јел' плаћаш ти за телефон на који се јављаш? Да ли плаћаш за канцеларију у којој седиш?
Are you fuckin' serious?
??? (his turn)
No, seriously dude, cut that shit, this is not conversation between manager and employee, I'm asking now you as a person?
YES!
Realy? As a human being?
Yeah, sure.

О лепа, о драга,
о слатка слободо,
дар у ком сва блага
вишњи нам Бог је д’о!

Сва сребра, сва злата,
сви људски животи
не могу бит плата
твој чистој лепоти!

Btw, то је исти онај који ме је питао "Do you see this opportunity as a job or as a career?"

Не знам, нисам паметан....

Морам да записујем овакве ствари да не бих полудео.
Толико тога ми се десило, толико тога је затрпало оно претходно за шта сам мислио да никад нећу моћи да га се отресем, заборавим, ослободим, а сада је изгубљено доле негде у дубинама моје пропасти...

Не волим afordabilitty movement.
Ал' ни мало.

Не зато што мислим да је социјалистичка идеја у основи тога лоша, већ... о, све је то тако компликовано њима објаснити.

Ne volim sto na ovom tabletu nemam cirilicu, pa sad, dok sam na zahodu, ne mogu verno (srpskom jeziku) u pisanu rech da pretochim ove moje impresije povodom, npr. novinskog naslova u Blicu koji sam ja procitao kao "Nikolic posetio psihijatra Irineja".

Не волим што у фрижидерима (оном делу доле) имају светло, а у замрзивачима (оном делу горе) немају, па сам сад док сам вадио лед заврн'о нокат да су ми очи искочиле од муке.

Ne volim ni sto gde god da krenes, sve mirise ili na przenije ili na Bohor.

And that'll be about everything. For now.

slawen ::Не волим afordabilitty movement.
Ал' ни мало.

Не зато што мислим да је социјалистичка идеја у основи тога лоша, већ... о, све је то тако компликовано њима објаснити.

no....kad bolje razmislim, sve mi se cini da sam to ja pogresno razumela...sto je babi milo....

игзектли!

A ja ne volim SUVs, te njihove kamionete, "porodicna" vozila, ama bas nikako ih ne volim. Uvek o njima mislim kao o vozilima za mentalne krmace (c kao cetka). Kad ih vidim na drumu uvek mi se prikazu slike onih predebelih, od dvesta-trista kila kako se valjaju po ulici. Middle class obesity.

Sport Utility?
Миссим, СПОРТ?

И за мене је то био својеврстан културолошки шок, морам признати.
Доимало ме се потпуно бесмислено, гротескно, да, да, добар израз је то: middle class obesity (морао сам да гвирнем код тебе да проверим да ли сам добро записао - одувек сам муку мучио са двоструким сугласницима, па бих често, у очају, а у одсуству могућности да на брзину проверим у речнику, ударао по три, четири, тамо где нисам био сигуран да ли треба један или два; ту финту сам украо опет од Зилахија, старог емигранта, који ју је протурио у јавност у извођењу грофа Петера Дукаја...).

А онда је дошла женица, мајка четворо деце (десет дана, две, четири и пет година) и од мене тражила да купи Chevy Tahoe LTZ, [You must be registered and logged in to see this image.] грдосију са три реда седишта, V8 6.2 литра моторчином од преко 400 коњских снага, погон на сва четири ооогромна хромирана точка, кожом, дрветом и великим LCD екранима натрпану, све, али све на дугме, бекап камера и самообарајући ретровизори се подразумевају. Да излечи постпорођајну депресију.
Кад смо договорили дан кад треба да дође да преузме ауто, унапред се "извињавала" што ће доћи са "свом својом децом", јер их нема где - да разгледа и погађа кола дошла је само са бебом у маленој носиљци. Чинило се да сва блиста, али се видело да очајно тражи признање своје женствености.

Са друге стране, један веома успешан музичар, бивше америчко војно лице које је баш тих дана успешно изгањало неку силну одштету, дошао је да купи сав у хрому fully pimped црни Nissan Titan, чисто да испуни свој дечачки сан. "Допада ми се што је црн!" рекао је тада мени са којим је разменио супертајно gang руковање, fist clashing te полузагрљај-полукрљање десним раменима.

И тако... шта сам ја све видео, драга моја пријатељице. И кад су кола, и кад су људи у питању.

"Драги дневниче...."

Извињавам се присутном аудиторијуму због приметног одсуства и нередовног приопћавања последњих неколико месеци (за целу годину имам друго оправдање), али сам у том времену био изложен непрекидном праћењу од стране моје лепе параноичне драге, која сумња да се швалеришем (наравно сасвим неосновано, па ја те у које она сумња не бих ни штапом дотакао) и то тако што преко компјуктера размењујем поруке љубавног садржаја (вероватно зато што она тако замишља секс-аферу); стога сам начисто утањио са употребом рачунала у нормално време и свео га на оне ретке тренутке кад би она спавала, када бих могао да уграбим да погледам извод из банке и тако неке друге ствари, а за кафанче шта претекне (хмм, имам ли ја уопште исправне приоритете?), јер иначе би ми било непријатно да когод други сем вас којима је намењено и мене самога који се понекад наврати на читање старих текстова да би се са неким разлогом дивио сопственоме генију, дакле неко други, па био то и моја рођена жена (кад боље поразмислим, поготово она) све ово што сам ја и што сте ви написали чита преко мога рамена...
То никако не волем.

Како стоје ствари по том питању код вас?