Poslednji je vakat...

Међу мојим кајсијама израсла је нека травуљина, ма шта трава, трска бре, оволико висока.
А пре тога сам платио једном ту сељаку да ми фино обради земљу, па сам посејао ОСАМДЕСЕТ кила семена траве, шесто кинти кило, оне екстра класе, увоз из Данске, и то бре никако да никне.
Просто невероватно како човек не сме да пожели ништа ове године.

Ziveli smo u kuci sa bastom i tek mnogo godina kasnije postala sam svesna kakav je to luksuz imati par kvadrata zelene povrsine u centru grada. Tek, pokojni cale je bio jedini koga je bilo briga kako to nase parcence zemlje izgleda i pamtim da je danima skupljao lisce opalo sa komsijskog drveca, cupao korov i pokusavao da zapati neko, bilo kakvo, ujednaceno rastinje.

U tu svrhu je sadio travu raznih vrsta i nijedna se nije primila, sve dok jednom nije doneo "specijalnu" englesku travu.

Bog nam je svedok da nam se u prvi mah dopala puzavica plavicastih cvetica u sta se "engleska trava" izrodila, da nam je odgovaralo sto je jaca od korova, ali smo se uzasnuli kad smo otkrili da davi sve zivo, ukljucujuci veliki grm ruza, tuju, smokve i sve sto je narednih desetak godina cale pokusao da zasadi. Nista nije pomagalo - prskanje svim&svacim, cupanje, kopanje...znali bismo da je prolece stiglo po plavicastim listicima i upornoj puzavici.

Onda smo se odselili, godinama smo dolazili samo u posetu, a posle ni to...Tek, mnogo, mnogo kasnije, tadasnji muz (agronom,prim.aut.) , kad je cuo za pricu o plavim cveticima, doneo je neku tecnost i isprskao bastu - sledecih 6 godina nista nije niklo (mozda i duze, ali nismo vise dolazili). Vec ta cinjenica da je definitivno zatukao floru u celoj basti na neodredjeni period trebalo je da mi bude indikator potencijalne bracne srece...ali, o tome neki drugi put.

Јуче непосредно искуство са бунарџијама.
Још ономад решим да ископам бунар из кога бих заливао воће и позовем локалну фирму којој је то специјалност и они ми пошаљу извесног Марета, ето тај ће да на лицу места утврди где је добро место, где се укрштају подземне воде.
Рачунам, има човек искуства, мапе подземних вода у том крају, можда и неки уређај за испитивање...
Од свега је имао само ово последње у виду две бакарне жице савијене у "Г". Кад сам га видео с тим под мишком, мислио сам да га мимоиђем, а да му се не јавим. Али је он прво угледао мене.
Онда је по плацу шетао, зевао, држ'о оне жице и као - хоп, ево овде имаш шест јаких жица (воде, не оних које је носао) на седам метара.
А и конфигурација је, каже, терена таква да обећава.
Добро. Видим ја да ту нема 'леба, већ исконструишем систем бургија и наставака, тако да са још двојицом извршим пробно бушење и гле чуда, на дубини од око 6 метара, можда мало јаче, улети бургија у мекани песковити слој и потече вода. Миссим, не потече баш, али се она рупа очас испуни до 2-3 метра.
Јупиду!
Е, онда купим 7 бетонских цеви пречника 1 метра и исто толико дугачких, којима се треба да озида тај бунар и позовем багеристу (прво једног, па другог, на крају трећи се одазове) да провери све и да утаначимо копање.
Јер се такав бунар, сад је дошла мода, више не копа рућно, већ са механизацијју, дође багер и ископа рупчагу у коју наслаже оне цеви одоздо све до површине, па около врати земљу, колико то уопште може бити тешко.
У грубим цртама.
У детаљима је ђаво, како сам сазнао.
Јер ови идиоти који су ми дошли јуче су о копању бунара имали појма колико и ја и исто толико искуства (можда и мање), а нерадници и покварењаци до мила бога.
Кад сам на крају дана (јер то је трајало од ране зоре, до пред мрак, иако је уобичајено да све буде готово за 6 - 7 сати) видео да су ми ископали бунар метар плићи него што је требало (а није да нису мерили, свако мало, јер смо се погодили на сат), да су цеви поставили укриво, тј. укосо (иако сам им нудио и висак и либелу које нису имали јер их, очигледно, не користе у раду) и што је најважније - да у бунару нема воде, дошло ми да свиснем. У ствари, то ми је било дошло још раније, али сам се некако борио са собом.
Онда сам дошао кући и сачекао да ме газда на багер и шеф на бунарџије позове. Што је и било убрзо, око 9 сати.
Па сам му рекао да сам незадовољан квалитетом изведених радова и брзином рада, па да се видимо у петак (сутра, јер данас славимо рођендан мога сина) на лицином месту где ћу да му покажем шта не ваља, да сравнимо време колико је багер радио, па да видимо колико треба да му платим.

Од тад ме звао на сваких 5 минута, док нисам искључио телефон. Кад сам се поново укључио, у року од минут ме је поново позвао и мртав-ладан питао одакле мени право да искључим телефон кад ме он зове? Да не заоштравам ситуацију јер не знам шта може да ми се деси. Једва сам му некако објаснио да у то доба (већ је било прошло десет) ништа не можемо да урадимо, па је као пристао на мој предлог.
Јутрос је поново звао у шест.
Одговорио сам на ко зна који његов позив у 8.
Тад ми је рекао да ће да ми његов радник поломи воћке.

Отишао сам да набавим пиће за рођендан и успут свратио до полиције да поднесем кривичну пријаву.
Какав живот.

Ima li neko polovni most na poklon?
Onako omanji, cirka do deset meteri, a može i duži, metalni, betonski, ipak ne bi drveni ili viseći, da se ne bune seljaci, da može da prebaci preko jednog potoka koji samo sporadično liči na pravi (što će reći da, kad se isti onako letom ukurvi, niko i ne razmišlja da tu treba neki most).
Javite mi ako išta saznate.

Адвокати су последњи пут штрајковали тамо негде 1997. године, због Милошевићеве изборне крађе.
Штрајк је трајао 78 дана, био је праћен чувеним шетњама, шерпама и пиштаљкама (за које циници кажу да их је народу препродао ноторни Кундак) и завршио се кад је пријехал Гонзалес дарујући нам lex specialis. Отада је требало да прође много година, па да речени правни принцип (lex specialis derogat legi generali) смем да поменем у судници.

И прошло је.

Ко не схвата да је једно време неповратно прошло и да ћемо сви завршити у истој супи, томе ни кожне гаће не помажу.
У пензију су отишли првоборци петооктобарске контрајогуртреволуције са све споменицама, јер више неће да их плаћају, не требају им.
Ономад сам прочитао Жаретов (Кораћ) текстић у Политици, беше, као, у Србији нема више шансе за било какву револуцију, дочим је у тијеку информатичка. Миссим јеботе, није то мртав коњ прднуо, то нас је Жаре само малко подјебуцнуо поредећи себе и ине шездесетосмаше са данашњим Србљем & камењем: они су бре били у корак са светом, у исто време се диг'о и Париз и Мали Пожаревац, а види сад, ови нови који су му се најели политичке панаије касне цирка три'ес година. Кад се то све лепо математички прерачуна, испада да су друг Жаре, друг Митевић и онај што се после скркао авионом, а који је по Титином налогу ишао међу студенте (који су били у праву) зауставили точак времена у овој Глибији, да смо сви ми између '68 и '88 порасли у неком вакуму, па сад наша деца треба да јуре да сустигну ресто хуманоида на планети (чији се број удвостручио од како ми је учитељица први пут рекла колико их напућава Земљу, мислите о томе; још тада су фркисали како ће да пре'ране толики народ!). А кад толико журиш, не можеш баш да пазиш на манире и саобраћајне знаке ("крај пута").
Па ти је и Динкић, кога као цимају за као неке паре или шта већ, али он к'о заливен.
И Коштуница, исто.
Бумбул (Живковић) и Бота су и онда били друголигаши, из категорије "резервни делови", па то што се јоште гицају ништа у ствари не значи.
Овде се Верко бори на погрешан начин - политички диносаурус, спрцао је локално, па се 'вата за глобално, пардон, свесрбско, е ту ће се усрећи....
Опозиције, оне Милошевићевске, нема већ одавно, откако нема ни рахметли Цобета. Једно време су били лажна власт, сад нису ни то.

Ако су неке године улудо сјебане, то су ове у 21. веку. Кад ми неко помене 5. октобар, сетим се те врелине дана на празном асфалту Лепеничког булевара који се завршавао у барикадама, сетим се некадашње чесме у башти "Зеленгоре" поред нашег стола за којим смо рушили Слобу, сетим се банде црвене, лица интервјуисаног полицајца који је коначно, макар на сат времена могао да има једно лице за све прилике, сетим се Колесара "који трчи уза степенице" да сустигне Ђикија, да би му овај дао мрвичице од приватизације цементара због којих су оног сиротог блесавка Пантића умлатили бејзболкама као пса испрод поштанског сандучета са његовим именом, сетим се онда свега и све ми се смучи, и тај топли јесењи дан пре четрнаест година, и чесма у башти које више нема (нема ни баште, почупали су све и ударили бехатон, па су ту сад униформни кафићи са униформним пичкицама и униформним билмезима у тесним мајцама). Смучим се сам себи.

И зато су (ово ми тешко пада) у праву "читаоци Политике" који поручују оној издрканој Бећковићки (цопуригхт Веља) да се џаба мешкољи, само јој дубље улази - Утисак је прошлост.

И зато су за министра правде поболи оног Сељаковића, јер су хтели да кажу да тај пос'о може да ради било ко, и она фамозна кафекуварица из РТС-а о којој сам писао док је Тијанић био жив, па сам га тада звао Главуџа.

И зато нам је пицоусти - пицоусти.

Јер смо упрскали.
Промашена инвестиција. Тол'ке паре су људи из демокрацког света дали да се Срби уљуде, а оно.... покрало, однело, изнело, све је исто, само њега нема...

Ове сад не морају да плаћају - они не коштају ништа, што би прост народ рекао, мислећи на квалитет. А врше пос'о.

И зато нема шансе да се створи нека нова "опозиција" (серем им се у назив, и то су ми огадили: бити "опозиција" је значило бити нормалан, писмен, опран, добар корак далеко од опозиционара из Чаробног брега) - то нема ко да плати.

Све је свршено.....

..... Боца је испијена! (што би рек'о адмирал Нелсон у причи Броја 1).

Срећан 5. октобар.

Ко се сећа....

"Постављени су вецеови..." рече сад млађахноподобни комемнтатор РТС у изравном пријеност перформанса "обележавања годишњице ослобођења Београда" (или су ипак рекли ослобАђања? да су тако поступили, не би морали да додатно једу говна убеђујући народ да нису померили историјски датум зато што се Путину накривио ђока улево, јбт. као код Орвела, тамо давне '84.те...).

Гледам црбе (какав згодан typo! нећу да га мењам) и хвалим драгог Бога што је спречио ону десетину шиптара у копачкама пре неко вече да освоје тај исти Београд, јербо би тиме дали прилику Путину да га сад поново ослобађа.

Ова чаша ризлинга је за Тарану.
Јеб'о небеске њиве....

Да онај билмез није измарширао чичу из трамваја, па то објавиле новине сербске, умро бих, а да не сазнам да у Србији постоји занимање, да не кажем државна служба у ГСП, које се вика "бројач путника".

Јеботе. Српски ум је као џунгла Амазона, који сваког дана ствара нове врсте флоре & фауне.

"Brojac putnika" zvuci fascinantno kao stavka u CV-u i obecava sjajnu karijeru koja je, preko "kontrolora" i "prodavca karata" krunisana zvanjem "dispecera" pred odlazak u penziju...


(Da li treba naglasiti da ni za jedno od pomenutih zanimanja nije potrebna nikakva posebna skola/vestina/znanje, ukljucujuci i vozacku dozvolu bilo koje kategorije?)

Веома тешка и лоша година за мене.
Да не пожелиш ни душманину.
Почела је безвезно и цедила се предуго, док ево последње капи ње не одоше низ сливник, остављајући за собом гнусни смрдљиви талог. Што је глупо, јер ми је то једна од последњих преосталих година из пакета четрдесетих.

То је осећај који ми је вратила Србија која исто тако споро цеди свој слузави фашизам, због чега би већина популације требало да буде happier than a pig in shit, ал' ти је човек проклет, па и не зна шта има док му то не одузму (дочим такву врсту свести не досеже ако исто сам изгуби).
Тражио сам ономад прикладан идиом да објасним како се пицоусти осећа док му судови не раде четири - пет месеци, јер нисам могао да употребим горенаведени на једном озбиљном саиту, е да не би' и сам испануо неозбиљан, па натрчим на питање неког Индијца, Пакистанца (шта ли...) који је рад преко интернета (замисли то!) да научи енглески, so чова пита кији је антином (антоним?) од "like a fish out of water". Јер је у његовом (ууупс!) менталитету да се осећа добро "као риба у води". И ту видех бројне светлосне године које сад неки хоће да warpују - о, мајстори ткачи су тако сна... јебига, можда ипак треба да запишем, јер ћу и сам да заборавим шта сам хотио, а понекад ми дође да седнем и да читам ове дневнике, но за сад некако одолевам*.

LM, сви знамо да су бинарни систем и меморијске бушене картице пре ткомпјутера били употребљени у лионским разбојима за ткање њине чувене свиле. И осталих тканина. Моооожда је и то плагијат плагијата, чакштавише, али се сад не бих упуштао у хисторију технолигије.
А warp није реч која је тек онако пала на памет холивудском сценаристи "Звезданиних стаза" (штета што тамо не говоре српски, ово би био опасан назив за један добар порнић). Наиме, пре тога је warp био у широкој ткалачкој употреби као основа ткања затегнута на разбоју, кроз коју се провлачила потка, којој је име било условљено функцијом (ПОсле ТКАње). Општепознато је да су древни морепловци warpовањем пловили уз ветар. Сад, песници међу нама ће рећи да су поморци набирали море као што би ткач набирао платно, јер је море морнару основа по којој он тке у цик-цак, лево, па десно, когод чунак (хеј, још једна заједничка реч! па зар се за чамац не каже "чун"?) што лети са једне стране разбоја на другу... Али би песници тиме поново погодили к'о прстом у дупе, јер су sci-fi главе обично троугласте, а не коцкасте, па ти насади на три ћошка ако можеш ишта лепо и смислено. Какобилодабило, warp је од најспоријег могућег постао назив за путовање брже од светлости, а корен му лежи у љуцкој потреби да проналази сличности и везе међу свакаквим стварима на овоме свету, па је тако и древној тхници пловидбе наденуо модерно име чим му је било на дохват руке (т.ј. чим су измислили разбој или троугласто једро, шта год да се десило пре), због чега је оно старије, сасвим могуће чак и изворно испало из употребе у жбуње крај пута цивилизацијског успења, е да га не би могли видети ако нам икако падне на памет да се вратимо назад и утврдимо како је до свега овога дошло (у нади да ћемо онда моћи и да га поправимо).

И зато ми згодно да користим ту страњску реч "warp" јер у себи она садржи и скок кроз време/простор и упорно, бандоглаво, исцрпљујуће пузање напред од ничега ка ничему, где знамо да је то напред, за разлику од онога позади, само ако у право време дана својим секстантом измеримо колико је сунце високо изнад таласа, за шта нам, опет, треба стварно добар сат... иначе је где год погледаш све исто.

И онда, ако у савременом свети warpујемо све те светлосне године цивилизацијских разлика тако што ће да сви ти Индијци да их прескоче, уместо да по њима миле, сажваћу их и поједу као губари или мрави-кројачи (виши степен - ткачи само праве полупроизвод), неко ће с разлогом да се запита а што смо се бре ми мучили да д'овде дођемо, кад сад овим гараганима дајемо то на изволте, где је ту правда?

Нема везе. Обзиром да и тзв. Срби генерално узев потпадају под те Индијце, јасно вам је зашто оволико писаније, а гледе улоге пицоустог у warpовању стварности. Но, буд'те без бриге, пријатељи моји диљем цивилизованог света расути: ко год и колико год да набира овај србски универзум, НИКАД Србија неће прићи ни близу Холандији, Аустралији и осталим Америкама, па нећете испасти смешни у очима сопственим (па чак не ни у комшијским) зато што сте се толико тртили и патили да будете тамо, да зајебете физику и отпутујете кроз време, у будућнпос', а сад вас ето ова марва сустиже.


*Причица иде овако (ако сам је већ изнео, опростите, ако можете): Ишла локална ТВ водитељка локалне ТВ станице ту по околним селендрама, а поради прикупљања грађе & материјала за ауторску емисију "Шумадијски праг", па тако дошла и до гружанског села Жуње, где наватало неког чичу коме сва деца по иностранству (у такозваној економској емиграцији), па следствено томе инвестирају тешком муком бауштелизован новац у кућерине на падини поред Гружанског језера, и то тако лепо и напослено, да су чак и један солидан базен ископали и избетонирали и све редно, па се сунце које тог дана баш љуцки упекло огледа на чистој води прописно хлорисаној (јер је из грацког водовода). А позади се беласа језеро, да не кажем водозахват. То базенче је, заправо, major понос & дика интервјуисаног чиче, јер таки нико у село нема; па мало-мало, скреће тему са праамебних србских обичаја, узгоја супрасних крмача и печења најбоље домаће ракије на базен и унучићи који ће се у њему безбрижно брчкају, јаком ли их деца изроде. И пита онда узнојена гојазна водитељка којој се истопљена помада слива низ лице испод јевтине шминке тог чичу који исто тако, у бриџ панталонама, јелеку и тежињавој кошуљи, стоички брекће на оној сиџи (јер су ту услови за сликање понајбољи, а и са тог места се види поменути базен, који би испао из кадра да су се негде набили у 'ладовину), дакле пита га "Па јел пожелите и ви понекад да се окупате у њему?", а чича јој одговара "Пожелим, али одолевам!".

Уз најбољу вољу, ипак мислим да не бих могла да се одважим да кренем у авантуру читања све што си ти овдје вриједно написао за ово дугачко вријеме мога одсуства. Али како, питам се ја, имаш елана да пишеш на јавном простору на коме никога нема? Свака част, деда. Цијеним да не треба да те питам ништа, јер обично не одговараш, само прескочиш пост, и наставиш...

Игзактли. А и теби лакше.

Шта мислиш, колико ће још да потраје ови фашизам у Срба?

Хм, ја сам окружена разним фашизмима, и сваки је усмјерен против мене. Ако ти будеш први схватио када ће престати, ти мени реци. До тада ћу бити негдје друго, гдје се то не смије.

А, иначе, нисам задовољна твојим одговором.

Ништа чудно, у последње време дајем веома незадовољавајуће одговоре.

Фашизам је вулгарни, насилни егалитаризам, тако ја то видим. Дискутовао сам пре са некима који су тврдили да је фашизам у ствари специфични елитизам, па као доказ узели то што су нацисти много волели еугенику - еј, бре, па зар не видите да су тиме хтели да сви Немци буду исти, као испод пресе, не да створе елиту, јер елита је најбоље у једном друштву, поређењем (придева) се утврђују разлике, кад су сви исти нема елите.

Е, сад, ако ти око тебе хоће да те упросече, да те укалупе тако што ће да те поткрешу и скрате ти језик, косу, нокте и врат, онда.... има елемената.

Где ћеш?

Јебло матере... пишу смрдљиве новине да се неко куче изгубило у Загребу, па га нашли неки људи и вратили газди.
Сад, мора ту да има нека сензација. То је у овом случају поштење те фамилије која нашла куче, јербо нису прихватили заузврат награду коју газда на кучета нудио: АУТОМОБИЛ ПОРШЕ, исто 'вако великим словима пише Блиц.
Једино што после ситним словима додаје да је из 1974. Ал' јебага, ипак је сензација.

Кад је неко ђубре....

„Не, у овом тренутку немамо ни право ни новац да купујемо авион, а ако хоћете и не дам паре”, рекао је Вучић новинарима упитан да ли се размишљало о куповини новог авиона за потребе државних званичника.

Оваква поквареност, демагогија, ништаштво - то не може да ради иоле квалитетан човек. Фирер из нашег сокака је увребао прилику да институционализује своју фашистичку самовладу: јеби га, стварно није време да се та говна луксузирају, рећи ће свако, овај је у праву штостога тиче, само нек настави тако.... да присваја наше, моје паре, као да су његове. "Не дам паре" - па маму ти јебем у уста жвалава, јесу ли твоје, па да тако причаш?

I jeste, vala.
U ponedeljak izvlačim poslednju iz špila četrdesetih.
Rekao bih "Aupičkumaterinu" kad bi mi bilo stalo.

... otkriva za “Blic” sagovornik iz vrha Vlade Srbije koji je insistirao na anonimnosti.

koliko nisko čovek može da padne ima li tome kraja kad ću reći e sad je dosta

mada se čini da je dosta barem svima okolo bojim se šta će biti

last update


"Како да утрошим дан?"
Када се то пита човек од мал'не 50 година, нешто с'њим није у реду, јел' да?

НАРАВНО да није.