Како су нас издавали

Не, сад немам снаге...

... и ово сад није никакав пролог, неко упутство како читати (у дубокој наслоњачи крај камина, са расним псом поред ногу), не клањам вам се сад испред тешке бордо завесе са мирисом буђи и мишомора, коју ће после неко да повуче у страну, док набрајам време, места, лица и "уводим" вас у причу....

Ово је само подсетник мени о чему сам хтео. Јер много заборављам ових дана.

Видео сам пре неког времена напис у новинама где се она Весна Пешић спрам Ивице Дачића однаша когод француски и пољски комунисти према Хитлеру. И помислио сам - и она нас је издала.
Поклекла. Уморила се. Баба више не види добро.
Тада сам се сетио Пере Луковића и покојне Биље Ковачевић-Вучо, кад су прешли да певају за Пинк и дали тиме повода волини Тијанићу да их исмева по новинама. Еееееј, бре, он да им се смеје!
А од оних који су пре и после тога завршили на Пинку, па добро, од већине сам тако нешто могао и да очекујем. Тако да ту нема издаје.
И таман заборавих да сам хотио осврнути се на речени проблем, кад оно јуче - прекјуче, пише Блиц о великом пријатељству две јавне жене, ево и шта:

Na prvi pogled Jelena Karleuša i Biljana Srbljanović malo toga imaju zajedničkog, međutim, odlično se slažu i podržavaju, bar na Tviteru.
Višemesečno prijateljstvo na Tviteru najočitije je u situacijama kada neko od tviteraša prokomentariše ateizam, izrazi homofobične stavove ili ima političke stavove suprotne Biljaninim i Jeleninim.
Njih dve se tada udruže “same protiv svih”. Tako je na tvit „Ateisti su postali od majmuna, a groblje za kućne ljubimce postoji”, Karleuša odreagovala napisavši na Biljaninom nalogu:
- E, zbog ovakvih mozgova, draga moja, sve je uzalud. Al’ treba im makar žestoko zagorčati.
Biljana Srbljanović je na to reagovala tvitom:
- Blok je iz raja izašao, još kad bi postojao u životu. Btw, ja i jesam postala od majmuna ali je.. ga malo sam se i razvila.
Jednom prilikom Biljana je postavila tvit: „JK smatram inteligentnom i zanimljivom osobom, a mišljenja kao vaše - kulturrasizmom. Na kraju brecaju se životinje na farmi".
Ovaj tvit Karleuša je citirala kada je htela da dokaže da se godinama bori protiv neistomišljenika, na šta joj je Biljana poslala poljubac.
- Naš virtuelni prijateljski odnos je dokaz kako dve dijametralno različite žene mogu da budu slične u stavovima, hrabrosti i zdravoj energiji. Biljana je zdravo tkivo ove rakom izrovarene države.
Iako je ne poznajem, moje divljenje i poštovanje iskazujem svaki put kada se ukaže prilika. Ona je inspiracija.... кења даље Карлеуша, да ве не замарам.

И ко ме је ту издао?
Одлично питање.
Можда ће ово малко да разјасни: у истом чланку, новинар је изнео и још једну занимљиву повезницу између ове две диве. Да видимо:

Zajednička strast
Ljubav prema skupoj obući ispoljile su u prepisci oko „kristijan lubuten” cipela, čiju sliku je okačila Biljana. Jelena je kratko prokomentarisala: „Ha, znala sam!”


Све ми се желудац стег'о.
Осетио сам се изданим од целог космоса.

Менхетен за кутију ђинђува, све је на продају, што би рек'о Бренар, а која је моја цена?*

И то ми је тема.
Хоћу да ово буде серија кратких (једноминутних?) текстова о томе како смо дошли до тога да су нас на крају сви издали. Ми, издани, не ви, ви који још имате илузија.
Како су нас прво издали родитељи, па учитељица, прва и друга и трећа љубав, пријатељ(и), другови из војске и са факултета, муж/жена, деца, домовина, идоли & идеали, руке, очи, храброст и сећање....

И да не буде опет нешто убибоже црно. Bitter man? No, ma'am!

Већ да свака причица буде онако заокружена целина, која тек условно има тако неки релаксирајући, премда сетан крај. А краја заправо и нема.
Да цела ствар поприми структуру ланчића које смо као деца правили од стабљика маслачка: онај тањи крај, горе ближе главици коју откинемо, па нам пожуте прсти, е, тај тањи крај угурамо у онај шири што иде доле, до земље, па онда кроз ту карику провучемо нову стабљику и тако...
Нешто као серија Бане Бумбар, како се оно беше звало? Грлом у јагоде? Сад замислите ону музику Зорана Симјановића...

Или можда ову:




*Ментал ноут (то селф ): Нађи тог Харолда Робинса, мислим да је "Аеродром", прочитао сам једном то код жениног ујака, кад нисам могао да заспим до пет ујутру. Одатле је то: свако има своју цену, само поштен човек нема цене - њега можеш добити за џабе. Да отрујем још некога тиме.

Хибрид:
[You must be registered and logged in to see this image.]

Чек, чек, чек, ово за Биљану и Јелену ме интересује. Ко те је од њих двије издао?

Да не заборавим пиле да ти ове године честитам осми март...

Издаје ме Евро. Поново спао на 1.290 долара, са тенденцијом пропасти.

Турци су ме издали гастрономски.
Читајући "Хајдук Станка" био сам стекао утисак да сам коначно открио прави разлог због којег су до зуба најатаганчене Османилије забасале у овај зачарани вилајет и затим стоички трпеле последице тог непромишљеног акта, вековима држећи под стегом затечени домаћи живаљ ('мал не рекох екосистем), који се, по свој прилици, није много разликовао од овог данашњег, сем што су му хигијенске навике & могућности биле кудикамо слабије.
Цицвара.
Ако је веровати Веселиновићу, а ја у то време са својих десетак година још нисам био научио да обавезно сумњам у школску лектиру, Турци ништа више на свету нису волели него да једу цицвару. Док им домаћин, ("баба" штоћерећи патерфамилијас у одсуству какве вишње силе, односно по њојзином изричитом или прећутном одобрењу) у дворишту луфтира опанке, како преставници окупаторске војске не би подобијали атлетска стопала, урасле нокте и остала гљивична обољења. Након што их је (окупаторе) лично услужио, јербо су ти Турци имали нешто против наших жена и тога да их оне "услуже", због чега их и дан-данас бије глас (сасвим неосновано, како нас уверавају својим ТВ серијама) да је та њихова религија помало педерска.
Цицвара.
Дар са неба, храна богова & победника, лек за све овоземаљске муке, гутљај слободе и дим заборава уједно, речју - спас душе док је иста јоште у човеку.
Цицвара.
Био сам толико (али потајно) опседнут цицваром из наше слободарске литературе да сам са великом радошћу дочекао прилику да се и сам узнесем конзумирајући ту тајну српску над-амброзију, и поред несрећних околности у којима сам се у том тренутку налазио, јер сам вољом својих довољно брижних, али не претерано мудрих родитеља проводио ко зна који по реду распуст код рођака на селу, тачније, у једној да простите припиздини (што би рекло моје Пиле), у брдима изнад прљавог брлога који су његови житељи називали својим градом.
Изненађени мојим кулинарскопатриотским ентузијазмом, али видно дирнути мојом вољом & жељом да очувам оно најбоље из наше (при чему "наше" треба разумети веома приватно, као да је само моја фамилија заслужна за свеукупан развој и напредак свих Срба) традиције, рођаци се дохватише спремања тог чуда над чудима.
У једном олупаном тигању.
Проверавао сам недавно, кад ми се (ах, та дивна деменција, привуче ти се као мачка) у памети повампирио овај проблем, на интернету понуђене рецепте. Углавном се подударају са мојим сећањем.
Цицвара је неко дебело замашћено и помало упржено брашно.
У пичку материну!
Замислите state of shock у којем сам, након тренутка спознаје о правој природи цицваре, провео наредних пола сата, покушавајући да
1) проверим, а да не будем у томе проваљен, да ме случајно рођаци не зајебавају, као што сељаци имају обичај да раде са градском децом; опрез је био потребан да не бих потенцијално увредљивим неповерењем у домаћина и консеквентним изражавањем разочарања у цицвару ескалирао њихов разумљиви револт
2) поједем, на најкуловскији могући начин, са напола изненађеним (пријатно, разуме се) - напола егзалтираним изразом лица, што је могуће више од једне кашике тог срања
3) избегнем репете, поново не изазивајући сумњу, што је много теже у Србији него било где другде у свету, јер је овде најнормалнија ствар да ти утрпавају у тањир (чашу, руку, џепове, јунејмит) СВЕ НОВЕ И НОВЕ КОЛИЧИНЕ ОНОГО ШТО МОРА ДА ТИ СЕ ДОПАДНЕ, па то је бре наше, домаће, а понудили смо ти од срца, у складу са нашим пословичним гостопримством.
Ово последње ми, као што и претпостављате, није најбоље пошло за руком. Након жучне и веома гласне расправе, која би неком са стране личила на свађу, моји су хитно позвани да дођу по мене, колико сутра, премда сам управо постао сличнији рођацима, а да они то нису приметили. Јер су ми од тада Турци за дебелу јоту мрскији, него што су били пре овог искуства.
'Бем им матер ону обрезану. Јебала их цицвара.


Шерпаси ме издадоше оним "с" у имену - испадоше обичне мусаве шерпе, тако бар пише у крижаљкама водећих свецких часописа који излазе на енглеском језику, али ко је то смео да приопћи самоуправљачима у време кад је наша експедиција, предвођена командиром & комесаром кидисала на Хималаје, о чијем напретку нас је редовито извештавало загребачко Недељно поподне. Па су тако, уз поподневну кафу и маргаринску торту и Шерпасе полако уведели у наше животе.
То је било, за разлику од овог које живимо, време у коме је друштвена & владајућа елита чврсто веровала у потребу побољшавања сопствене базе.
Што, опет, не мора да бидне да је у неповрат изгубљено, јер док год у српском, а богами и србском језику Sherpasи верно & ћутке џиче предимензионирани багаж белог човека, иако смо откад себе сви научили енглески, па са нама & уз нас и свеприсутни препорођени Александар Вучић, који у сваком тренутку изгледа као да ће да ејакулира неку кључну тајну о догађајима минулих двадесет & кусур година којима је у лику науспелог Шешељевог клона назочио, али уместо тога изговара провидне жвака-за-сељака глупости на које је огуглао и онај дечко што је бејзболком пре пар дана разбио лобању другом једном дечку овде у Крагујевцу, дакле док год Sherpasи обављају свој посао, epur si muove. Мејби. Бејби. Да не идем сад до Љубиног гроба, знаће они старији о чему ја то, као и они који су пажљиво гледали "Ужичку Републику".

А да није све изгубљено, мисли и Хилари.
Најавило је, већ сад.
Сад би било добро погледати оне цртеже њихових статистичара, колико је њиха (кандидата) до сада успело да на месту прецедника наследи страначког колегу који је управо потрошио два-три мандата.
Оно, све је могуће.
Можда су демократе откриле магичну формулу како увек изнова победити у том ријалитију: што бизарније, што егзотичније, данас црнац, сутра жена, после ње полукиборг-полулабрадор... цео свет је позорница, ТВ се прво преселио у наше домове, па у наше душе, па их је онда усисао, изврнуо као похабане крагне (посувратио!) и такве нам исповратио, па онда... То ментално-медијско преливање, препумпавање из једног куртона у други, два спојена суда међусобно катодном цеви (шта ћемо сад, кад су "плазме" претежне?) довело је до мртве трке између стварности и пројекција стварности, сад је сваки човек anchor & host сопственог лејтнајт токшоуа, на њих демократе изгледа рачунају, а богами и ја.
Хилари.
Само да ме она не изда.


П.С. Ово су неке моје луде мисли, након што сам био тамо, па онда овде гледао Килинг дем софтли. Опасан филм.

Не могу да не приметим како је епизода са Љубишу дошла к'о кец на десет овим нашим преговарачима који би и рођену мајку одвели у Пицин парк, само кад би у том чину препознали какве личне бенефите, као и васколиком србском руководству.

Љубиша је добио својих петнаест минута славе. Платио их је главом, јер та глава, у коју су му, по мојој оцени, невешто пуцали локални другови органи, није била више за употребу и пре тог чина речених органа.

У свему томе издали су ме они који надевају имена. Новински кумови. Па ако је иједан клан - клан, онда је овај, из Велике Иванче. Сви су били неки рођаци, когод на Апалачима. И нико да се тога сети.

Али су се сетили да З А К О Н О ПОСЕБНИМ МЕРАМА ЗА СПРЕЧАВАЊЕ ВРШЕЊА КРИВИЧНИХ ДЕЛА ПРОТИВ ПОЛНЕ СЛОБОДЕ ПРЕМА МАЛОЛЕТНИМ ЛИЦИМА назову Маријиним, по некој несрећној девојчици.

Тако су пајаци који седе у скамијама Скупштине Југославије наставили добру српску традицију по којој се палијативним, наизглед добронамерним & ефикасним мерама заправо признаје са једне стране сопствена неспособност да се неки фундаментални друштвени проблеми отклоне или реше, а са друге стране успоставља легитимитет и опстојност тих проблема као иманентног ткива једног побаченог друштва.

На пример, Маријим законом се предвиђа незастаривост дела против полних слобода извршених према малолетним лицима. На тај начин се пословично незаинтересованој и крајње инкапатибилној србској полицији пружа потпуна комоција да још лежерније, још безобразније споро и немотивисано приступа откривању и проналажењу учинилаца и њиховом привођењу правди.
Смисао закона је да се заправо србским тзв. судовима избија из руку досадашња могућност да на тај начин (застаром) "заврше предмет". Тако ће некадашњи малолетници и у поодмаклом животном добу добити шансу да буду по трећи и четврти пут силовани пред врлим србцким суцима, којима више неће везивати руке тамо неки глупи закон проистекао из пет хиљада година цивилизације. Друго силовање уприличиће им претходно доброхотна србска јавност, комшије и рођаци. Ове силеџије-без-курца нико неће да гони, са или без застаре. И неће бити чудо да нека несрећна душа, која је од свих, а нарочито од мужа сакрила своју срамоту и затрпала је годинама посвећеним деци, бивајући позвана да сведочи против силеџије заврши на насловним странама, па у сигурној кући.

Иста ствар са "срцем за Тијану". Ко ће сад да се јебава са реформом система здравственог осигурања (правосуђа, пензионог осигурања, школства), док ми то исправимо дете ће да умре, него хајд' о-рук, дај да скупимо паре за ту операцију. И све остаје по старом, а неспособни, корумпирани и посвемашно огавни, природно негативно селектовани и повезани системом солидарности медиокритета, постају уз проблем који отеловљују институционализовани, од сад па до вечности подразумева се да социјално неће да ти плати операцију, просветари неће да ти сачувају дете док им је поверено, а суд неће да ти пружи заштиту права, па макар те јеб'о Пахомије, у ствари нарочито тада. Додуше, сад тај секс неће да застари, али сетиће се едуковане судије нечег другог, па није тај што му је Пахомије застарео џабе ишао у Праг на школу ОЕБС-а, послало га наше министарство.

Наравно да није било лакше нагузити тог судију коме је Пахомије застарео. Лакше је донети закон. Лош закон.

Србија је по дефиницији место где лоше законе спроводе глупи и покварени људи.

Зато ме је вечерас издао Јово Тошевски, неуропсихијатар, професор на овдашњем Медицинском, гостујући код оног Миломира Марића, Мириног љубимца на месту уредника "Дуге". У Јова сам имао много поверења.

Чини ми се да су ме издали и кандидати за мртваце.
Листам, тако, недељама Телеграфове читуље и никако да уочим макар једно интересантно име. Изгледа као да су коначно сви занимљиви људи помрли, па су Харонове муштерије ових дана један George Prescott who was a skilled stonemason and plasterer, извесни Flight Lieutenant Lennard Barber који беше први човек који је седео у пилотском седишту док је авионом при слетању управљао аутопилот, Patricia Cookson која је Енглезима издавала викендице по Грчкој, Professor Barrie Dobson who was a medieval historian and an authority on the legend of Robin Hood, Denise Epstein who produced a manuscript written by her mother, Dr Margaret White, GP and anti-abortion campaigner, неки амерички хирург коме је сметало пушење, Jean Floud, Principal of Newnham College, пар музичара - пијандура, један камерман, неколицина политичара који су били у право време на правом месту али нису урадили ништа вредно памћења...

Страшно.
Где су ту неустрашиви кротитељи лавова и заводници хировитих холивудских дива, где су велики истраживачи џунгле који би на својим пустоловинама женили поглавичине ћерке и одмах их остављали са бебама на рукама да саме подижу будуће diamond/war лордове, где су диктатори & људождери, велики комбинатори, фалсификатори, пљачкаши возова и целих држава, изумитељи и ствараоци, пилоти батискафа и балона, кормилари супербрзих глисера и сплавова од балзе, где су сви они људи који су сваког петка испадали из Политикиног Забавника, док сам био мали?

Свет је постао тако досадно место...

Пресече ме:

[You must be registered and logged in to see this link.] (кликабле)

Шта би, пиле, јел' издадоше ту твоју књигу?

Бар да је купимо, ако већ не дариваш.

Мислиш да се ја не бих похвалила? Њет. Сад је овдје право мјесто за коментар типа: а многи су мене издали, но књигу ми издали нису. Но то ми је цинизам у стилу радничке класе, чији јесам дио, али не желим да будем.

Ма, пуца ти прслук...

Ионако данас сви пишу књиге, а нико их не чита.
Сачувај то за нека срећнија времена. Миссим, звучи идиотски, али сам на добром путу да почнем да верујем како би се наши послови увек најбоље средили сами од себе, само ако се ми не би мешали у њих.

Ево мој данашњи пример, са краћом предисторијом: 

Пре пар месеци урадим неку тужбицу за једног старог клијента који ме дочекао из Новог Света к'о озеб'о сунце, и суд још тада закаже рочиште (на које је требало да одем и заступам тужбу) за данас, у 8.30 у Краљеву.

Међутим, прекјуче сазнам да се против једног мог другог клијента, који је тренутно у ћорку, води још једна истрага, те да суд наредио да га из Пожаревца одведу у Београд на саслушање, исто данас, у 10.30.

И сад, без обзира што возим к'о Фанђо, срачунам да нема теорије да од КВ до БГ стигнем за сат и по, чак и да оно прво суђење почне на време и да се заврши за само пола сата.
Значи, једно отпада.

И одлучим се за ону истрагу у Београду, па позовем тог клијента у Краљеву да му кажем да мора сам & лично да оде на суд, те да га малко избрифујем шта тамо да ради. Он човек видно (тачније, чујно) разочаран, тешим га ја да сам претходно разговарао са судијом, узаман. Знам ја да није њему толико до исхода суђења, колико до тога да има СВОГ адвоката, али рачунам да ћу све то некако иsпеглати.

За сваки случај пошаљем суду и поднесак са извињењем, објашњењем и предлозима како да поступи, па за сваки случај, јутрос пред сам полазак за БГ, пет минута пред почетак суђења позовем судију још једном, замолим је да разуме ситуацију и све редно.

И таман спустим слушалицу, узмем кључева од аута да пођем у престоницу, кад ме зову из БГ да ми јаве како ови из Забеле нису спровели мог брањеника, јербо суд није затвору уплатио предујам за трошкове довођења.

Ааааааа! Пази кад ме издао казнено-поправни завод Забела!?

Родио сам мечку да ствари доведем у ред (овде нисам испричао муке око припремања овог другог суђења у БГ, прикупљање и проверавање података, синхронизације са тамошњим судом, писарницама...), а боље да нисам ништа дирао, све би се средило само од себе. Отишао бих лепо на суђење у Краљево заказано месецима раније, за старог клијента, а ово у Београду би дошло на ред неког другог дана, узео бих новце за оба.
Овако, остао сам без и једног.

"Don't propose something purposefully stupid hoping to make a point. Some idiot might actually think it's a good idea and do it".

И онда то још постане мегахит.