Језик на жару

Е, стварно, бре...
После оног чаја, ово је стварно много јако.

Данас (јуче? које ли је уопште доба у новој ми/старој домовини) сам летео ЈАТ-ом после ко зна колико година.
У ствари, последњи пут је било још у основној школи. Отад, Богу хвала, све са неким туђим.

И стравично подсећање на дане кад сам био окружен поквареним медиокритетима приближно мог узраста (мене послали годину дана раније јер сам био напредан, а немиран, но сам их свеједно све тамо по школи тукао и физички, а надсве ментално, као да сам био од њих старији пет година): Драги путници, летећемо на висини од тртемрте, брзином од тандараброћ, температура спољног ваздуха је комезвиждејаја, еееј, бре, они у два'еспрвом веку још увек покушавају да фасцинирају људе који су некако већ отишли до те Енглеске, не верујем да је многи међу њима ход'о, пливао или се возио возом, колима, бродом или бициклом до тамо, а смео бих се кладити да је 100% њих који нису долетели до Лондона већ било у неком авиону, дакле нису то босански капацитети већ искусни летачи, а ови наши каракушљивци им сервирају причу о супериорној технологији наших зракоплова над природном стихијом хладне висине. И да чујете тај тон капетана посаде, сине бато, која фамилијарност, па драги земљаци, добро нама ви дошли из клете печалбе, па како сте, јел' јебете нешто и тај рад.
А cabin crew* (мислим да сам потреВио шта је онај иза врата пилотске кабине 'тео да рекне) је тек прича за себе. Знате она као демонстрација сигурносне опреме на почетку што "по закону" морају да изведу? Пази, не очекујем ја сад ту неке техничкотехнолошке новотарије типа Вирџин "еве вам филм, па уживајте", кад у ЈАТовом авиону нема оних телевизорчића по мусавим седиштима, али брате, могли су бар то да препишу од неког коме је енглески матерњи језик, па исто сви они причају, у то сам сигуран без грешке, а не да стјуардеса даје свој слободан превод онога што је управо одрецитовала за пет на српском на мрски нам језик неоколонизатора, са таквим одвратним акцентом да ме је било срамота уназад, зато што сам икада проговорио тим језиком, а да претходно нисам узео бар двеста приватних часова и снимио себе на једно пет сати траке, да преслушавам и згражавам се и поново снимам покушавајући да исправим и све тако (то ми је иначе план за прво време овде шта ћу да радим, а ја сам човек који је осам месеци ВЕОМА успешно, боље од највећег броја америчких колега продавао кола Американцима служећи се управо језиком као јединим алатом у тој струци, са узлазном путањом што се тиче вештине).
Не могу сад да се сетим оног, тачније оних бисера од данас, сем "ин ивент оф емерџенси", знао сам да треба то да снимам, него ми била отишла бакТерија на таблету, а да сам исукао мобилнег одма' би ме провалили шта (им) радим, то кад се намести...

А прве назнаке да ће да буде весело у ваздуху пале су већ на земљи.
Ево реконструисаног разговора са Јатовом шалтерушом на Heathrow-у:
"Yada yada yada, the gate is opening at one o'clock."
"What gate?"
"Boarding gate."
"So, there is just one gate, huh?"
"How many gates do you need?"
(Ја посрамљен одвлачим мој супертешки ручни пртљаг на спрат повише њојзиног шалтера само да бих увидео да има минимум двадесетдвоје врата за укрцавање; поново до духовите паметнице офарбане у бакарнориђе-преко божуле-на црну косу видно проткану седима и обучену у, претпостављате, контрастно зелено, коју сам за претходну сесију, узгредбудиречено чекао једно пе-шест минута, јербо се била sneak out неђе, како ми рекоше колегинице јој из неких несврстаних авиокомпанија, а у истом су реду све биле седеле и све су исто биле нашминкане и на истим су вагама пртљагу вагале...)
"My question was which gate my flight leavs from? What number?"
Сад већ поче да је одаје до тада врррло вешто прикривен акценат:
"It'll be shown on screen at thirteen hours, it's just eleven-thitry now."
"So you don't know?"
"No."
"Why then you just don't...... Oh, what the hell!"



*crew cabin је најдужа кабина на пикап-камионима тима Тојота Такома, Нисан Фронтиер исл, она са четворо врата... јебенмлити сушу, шта је професионална деформација уз новостечено знање!

balkanski dzojs

slawen ::Мъж бере душа, баща му го ударил с брадва

Чиста поезија.

grubo, too many plosives, kojigod da je jezik

slawen ::Аркансоу,

Arkanso, otvoreno "o" kao u awe, bez "u"

slawen ::The arts-and-crafts Web site Etsy recently published an extract from David Rees’s new book, “How to Sharpen Pencils.” The extract—a meticulously detailed guide to the correct use of single-blade pocket sharpeners—was lavishly illustrated with monochrome photographs of Rees at work wearing an apron, a set of head-mounted magnifying goggles, and a craftman’s expression of sombre pride....

Read more [You must be registered and logged in to see this link.]


А ја читам google.
Па кад ми пуче пред очима...

hehehe

(citam tvoje ranije zapise i izgubih strpljenje)...ajd, speaking of pravopis, odoh da citam bajnog Stephen Jay Gould-a....

umalo zaboravih, okacih novu fotku u galeriji...ja i moja unucica, da vas pozdravimo :)

Рента Цар

[You must be registered and logged in to see this image.]

Мислио сам да fish не трпи наставак es у плуралу, кад оно међутим...

Данашња крижаљка на Дикчнари.ком:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Fish moze da bude u mnozini se govori o vrstama riba, mada mislim da to nije ovde u pitanju, nego da im je trebalo to s za ukrstenicu. Jer, ako govoris o raznim vrstama tih jellyfish, pre bi se reklo types of jellyfish nego jellyfishes, ali, ajd, gramaticki jeste moguce.


olovka pise guma brise
ni u sta ne veruj isuvise

Ulicama Cikaga...

[You must be registered and logged in to see this image.]




Ne secam se da li sam ovu okacila, mislim da jesam, no nema veze, i dalje mi se dopada:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na uglu Clark & Lincoln, semafor:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Шта би тек овде народ писао по тим таблицама, да је који случајем нешто јевтиније и да се не боје да ће их полиција запамти.

Ја сам се тамо тога нагледао. Сад ми паде на памет она PT LOOSER, на пример.
Нисам ни сликао, нисам се надао да ће ми једном требати подсећање, мислио сам да ће вечно да траје.

А можда је и лепше кад немаш никаквих артефакта, никаквих доказа, кад ти у глави остане само тај ружичасти фон као сећање на онај суперкратки тренутак између сна и јаве (заборавио сам како се то зове, а знао сам, чини ми се, да има реч и за то), па више ни сам ниси сигуран да ли се све то баш стварно десило, или је део неке туђе бајке.

Ne skupljam ih ni ja, nego znam gde, tj. kod koga da potrazim u fotoalbumima na FB i prekopiram ovamo.

Ima li vas na goodreads?

Was ist das?

Шта мислимо о феноменима који у српском (или србском, пак) језику налазе израз само у аугментативу?
И о људима којима такви називи пристају?

А озбиљно се спремам (сада стварно озбиљно, иако о томе годинама причам) да напишем један практикум за младе правнике, а да га разумеју и они који то нису.
На основу моје скромне праксе.

Ево, нема два минута како сам на једвите јаде одлепио слушалицу од левог ува након двосатног разговора са предамеричким клијентом који би да ми се, грешан, врати.
Чији је деда умро 1981. године и од тада се суди са фамилијом.
А ја га заступао 2002 - 2011.
Веома успешно.
Од те једне парнице успео сам да направим спор пред Европским судом за љуцка права и да тзв. држави свих Срба узмем паре, затим још једну парницу за поништај неког лажног пуномоћја (које је човек без десне руке "потписао" отиском десног кажипрста!!!) чији главни резултат је необориви доказ да је тај "потписник" био неписмен и без десне руке, па није могао истом да веома лепо напише своје име и презиме на тужби, па још једну парницу због накнаде нематеријалне штете због душевних болова због повреде угледа и части до којег је дошло на самом суђењу после речи противника "ти свог оца отер'о у гроб" (ево, сазнајем да је то сад у фази успешног пресуђења, кулов који себе зове адвокатом, а мене одсутног код тог клијента "његовим височанством", који је те предмете преузео пошто сам ја отпловио звезданим небом у Нови свет, лепо је паразитирао на мом раду појавивши се на последњем рочишту и срећом мудро оћутавши завршну реч), затим још једну парницу због сметања поседа где сам експресно завршио интересантан еколошки спор и наплатио све трошкове на лицу места, па парницу коју сам у име клијента покренуо против судеће судије само да бих је избацио из поступка јер тражити изузеће није имало смисла, а жена је имала известан bias, мислим да има и још једна парница за поништај неког уговора о доживотном издржавању која чека пресуђење у овој главној ствари, а да за све то време ту главну парницу коју сам тако плодно клонирао (ту не убрајам неке друге успешно окончане парнице и друге поступке за истог клијента које сам водио у међувремену, јербо нису чињенично повезани са овим историјским поступком) нисам уопште ни угрозио, ни омео, нити успорио, а богами ни довео сувише близу неумитном крају.
А преузео сам је у тренутку кад је већ била готова, кад се мој клијент опростио и од дедовине и од наде, ствар првостепено пресуђену на његову штету успео сам жалбом да повратим у живот (реанимирам, интубирам, вентилирам...), преокренем и поставим односе на сасвим новом основу тако да смо ми постали они који имају иницијативу, воде поступак, диктирају темпо и услове....
Возећи је тако скоро пуну деценију успео сам да дочекам и дуго најављивану реформу система судова у овој земљи, избор нових судија и повратак старих (е, што ту имам причу, па то је хаос!), дочекао сам да ми мој искуснији колега који је заступао противнике оде из адвокатуре онако како то раде само прави адвокати, па сад пред страшним небеским судом правда заблуделе душе, дочекао сам да судија, четврта по реду откако сам ја преузео ствар, наложи поновно вештачење због протека времена...

amans* ::Ima li vas na goodreads?

Има, има. :)

Па што не рече....

[You must be registered and logged in to see this image.]


Жути жутују, а црвени путују...

In 1986, an especially provocative Beijing writer declared the obsession with the Nobel “childish.” He won it twenty-four years later. His name was Liu Xiaobo, and he was awarded the prize for peace, not literature. Today he is serving an eleven-year sentence for “inciting subversion of state power.”

Read more [You must be registered and logged in to see this link.]

Mo Yan’s “Red Sorghum,” which Goldblatt translated in 1993, won considerable notice and the hopeful remark from the Chinese-American author Amy Tan that “Mo Yan’s voice will find its way into the heart of the American reader, just as Kundera and García Márquez have.” Well, that’s a tough old heart, and I’m not sure the Chinese are ready to crack it yet.

Read more [You must be registered and logged in to see this link.]

врло_јак_тим ::

amans* ::Ima li vas na goodreads?

Има, има. :)

hajde da se druzimo tamo

Mislim da ti imas moje ime, a ako ne, poslacu ti ga