Oстајте овде

16. фебруар је био нарочито тежак дан.

Само дан пре тога је било Сретење Господње, дан који је наша војска одузела од свих нас. Да га својим слави. Тако је Дан армије опет државни празник, а уз то се згодно наместило да буде и црквени. Па на дан кад два милиона запослених у државним и парадржавним органима & органелама остаје кући, или натенане иде по продавницама, кафанама, код фризера и на пијац, дакле раде све оно што редовно морају да обаве у току радног времена које је ограничено (па све нешто на трк), војска приређује параду, а све цркве звоне свечарска звона. Свето тројство у Срба.
На празник не раде ни банке, па нисам могао да одем у своју и изведем изванредно компликовану новчану трансакцију пребацивања €14,32 на рачун неке банке у Барселони, чиме бих платио себи резервацију за викенд у Пешти. Платни промет Србије са иностранством нпр. картицама или PayPal системом не постоји ни радним данима.
Али су на празник сви насмејани и добро расположени. Можда зато што тим данима не иду на измишљена радна места убеђујући и себе и друге да нешто заиста раде, па им је празницима психа опет уцело. Они који на празнике раде (код приватника или код себе самих) насмејани су увек по дифолту.
Изашавши испред зграде приметио сам да су ми клинци на прашњавом/блатњавом задњем стаклу од кола написали "ЈА САМ ЦАЯ" (али стварно, имам и слику), па сам решио да их не перем још неколико дана. Или месеци.
На то Сретење је традиционална мечка Божана изашла из своје јазбине и више се није вратила - долази нам пролеће. Сунце које је нештедимице обасипало ову плодну земљу својим топлим зрацима будећи уснуле љубичице било јој је главом и брадом први жирант, тако да јој други није ни требао.
И премијер Србије је симултано изашао из анонимности и дао отказ свом министру, штавише подпредседнику своје владе, човеку који је срушио све претходне.
И тако је премијер покварио војни, државни и верски празник одједном.

Јер је онда дошао тај црни 16. фебруар.
На уласку у паркинг обично весели пијанац пуних румених образа и дебелих прстију са горње стране обраслих дебелим црним длакама замахнуо је испрва да ме из своје кућице одакле управља рампом кроз отворен прозор мојих кола гађа згужваним папирићем на коме је ткомпјутер забележио час и минут кад сам почео да користим услуге тог јавног предузећа, а онда се ипак некако суздржао, па ми је само ту куглицу беле целулозе треснуо на испружен длан.
На степеништу иза паркинга сусрео ме је онај Пава који сатима стоји испред хотела Крагујевац да би увребао тренутак кад ће Јапанци на седмом спрату да помере завесе, и рекао ми "Ови Срби су луд народ."
У поштици (заправо једној стакленој кабини која је скарабуџена у ходнику суда, да ми адвокати не морамо да се мучимо да идемо триста метара даље до зграде Поште - зајебавам се, није зато, него зато да А) судски персонал може лакше, не гурајући се са обичним светом који им завиркује у новчаник, да подиже плате улазећи у дозвољени, а богами и недозвољени минус на текућем рачуну и Б) би странкама које морају да плаћају таксе узели паре док су још врући; ако их пусте да изађу из судске зграде можда ће да се о'ладе, па да одустану од целе те јалове работе зване суђење пред србским судовим и консеквентно не плате србској држави њојзино), дакле у тој "поштици" ми је нека нова шалтерска службеница, а не она коју ту виђам свакодневно, одбила да прими писмо које сам имао да пошаљем министарки јер им је "пао систем". Узаман сам молио да уради само оно што су поштари радили пре него што су им дали компјутере - да лупи онај велики црни печат са дрвеном дршком и сјајним челичним механизмом доле, па да руком упише у деловодник - побогу шта вама неће све пасти на памет....
Мршава писарка на пријемном шалтеру у суду која изгледа као да је цела упала у бланш & варикину, а не само да је ту смесу мазала по умршеној отрцаној коси је невољко примила један мој поднесак - захтев за одлагањем неког рочишта због пута у Пешту - али је зато резолутно одбила да ми изађе у сусрет у погледу нечега што сам погрешно задњих десет година веровао да јој је посао: "Не, не могу ја да Вам кажем број предмета, то морате да видите на информацијама, или у писарници, на крају другог ходника, задња врата лево."
Ту сам већ помислио да сам доживео неку необјашњиву трансформацију услед које ме жена није препознала - зашто би иначе мени који сам пре ове дуге деценије у адвокатури радио неколицину година баш у том истом суду, па чак сам у тој писарници проборавио на самом почетку каријере неке две недеље (јер је само ту био полуслободан један сто и једна столица!), зашто би она објашњавала мени где је писарница? Али сам онда одбацио ту мисао и најмирнијим гласом запитао, показујући у велики црни CRT монитор који је стајао између нас: "А то ви не можете да видите ту?", намерно изостављајући из реченице део "... као милион пута до сада, пичка ли ти лепа материна!".
"Не.", слагала је не трепнувши, свесна да и ја знам да лаже, као и њена колегиница која је седела поред ње (пријемно одељење опслужују две писарке), као и двоје адвоката иза мене, као и неука странка која је стајала поред и чекала да ме пита нешто глупо...

Тада сам поново, као што радим задњих дана, обухватио све њих око себе само једним погледом и у себи изустио: "Остајте овде."
И опет је било Сретење, и опет је било сунце, и опет је био празник.


Овај пост је већ постао предуг, а нисам дошао ни до поднева....
Наставићу се.

Eto vidis. A pri svemu tome ne izvlacis se iz tog potpuno okruzenog dzepa na slobodnu teritoriju pod borbom, sa znatnim materijalno-tehnickim sredstvima, stranim sredstvima placanja, actionalbe intelligence dokumentima, trazen, progonjen, izlozen zasedama i okruzen zbegom. Kao ja 1999.

You'll be fine.

But, please, do continue.

Невиђено сам уморан данас.
Потпуно исцеђен.

Колико се мечка Божана о Сретењу изјебала у својој процени да је овој зими дошао крај говори данашњих дванаестак центиметара тешког југовог снега, кроз који се напаћено Српство пробија с муком и псовањем; међутим, да ће елементи да се склопе над Србијом могло се наслутити већ тог шеснаестог фебруара:

Хирург кога сам на препоруку пријатеља "прогурао" за вештака у једном веома важном предмету (испоставило се вештаковом првенцу, ситан детаљ који је мој пријатељ заборавио да спомене) који журим макар првостепено да окончам пре одласка (велике су паре у питању, по сваком критеријуму, а мојих је 20%) и кога сам недељама уназад морао да соколим како ће он то сасвим добро да обави, да то није неки баук и да ме слободно пита шта му није јасно, снабдевши га бројном медицинском документацијом и примерцима налаза & мишљења других његових колега (па чак и судскомедицинског одбора медицинског факултета) не би ли у њима нашао узор и препознао технику како се те ствари пишу (популарни пелцер), тај ме је мајстор свог заната изненада обавестио да је ничим изазван претходне ноћи напрасно, за цигло два сата урадио и јутрос предао своју експертизу! Нека ми је Бог у помоћи, прво је што сам помислио, уз добро познати осећај да ми срце стеже нека тврда леденохладна ручерда. Од тада су се ствари одвијале убрзано - предмет је одмах изнет судији, она је одмах наложила да се свим учесницима у поступку достави по примерак налаза које је стога писарница одмах експедовала, тако да ја до данас нисам добио свој, иако је требало да га достављач Шиља само спусти у мој фах у суду, не излазећи при том из зграде, па чак и не силазећи са црвеног тепиха/стазе који води од писарнице Вишег суда до собе доставе где се налазе фахови адвоката.
Но добро. Дан је био још млад и имао све шансе да колосално пропадне.
Прескочићу сада оне детаље који се тичу пуног описа намргођене посивеле популације натеране да отаљавају своје бесмислене животе, а коју свакодневно срећем пролазећи глибавим улицама и која је тог конкретног дана била још сивља и још намрштенија и осорнија но иначе.
И нећу да хитајући назад кући тог дана после Сретења, а који овде у перо говорим, свој поглед зауставим на црном графиту "ОТПОР КИКИНДА"* мултиплоисписаном по оном зиду Зграде Уреда поред кога свакога дана пролазим надирући према суду који на својој фасади чува историју наше демократске борбе у виду флека од јаја испаљених у тај симВол изборне крађе оне дивне јесени 1996. године, кад је цео Крагујевац предвођен судијама тог истог суда протестно шетао и дувао у пиштаљке provided by Kundack.
Оставићу сад (за касније) и своје познанике који су, чувши да заувек (или бар на неко дуже време, сви они имају потајно озбиљних резерви спрам мог успеха у тој Америци) одлазим из њиховог дохвата, пожурили да ме умоле да им позавршавам све њихове "правне" послиће пре тог судбоносног чина, у нади да ћу стићи то да обавим, али да нећу стићи да им то после и наплатим. Оставићу, дакле, за касније све, осим једног, који ми се тог фебруарског дана после Сретења изненада указао на вратима мог скромног стана са све госпавом.
То је онај који ме прекорним тоном, најозбиљније пита "А шта ће теби вајерлес по кући?" јасно ми стављајући до знања да својим досадашњим радом & залагањем нисам оправдао такву привилегију.
Њему задњих пет година потпуно бесплатно водим изузетно компликован управни спор против Војске која га је своједобно отпустила (као и пар хиљада других) услед неког планираног смањивања састава; шта ћеш, тако сам се онда погодио, свако се с' времена на време зезне у процени - договорили смо проценат од наплаћеног по окончању спора. У тих пет година већ два пута сам успевао, прво на Врховном, па на Управном суду да оборим одлуку Војске, па сада чекамо да ли ће и како ће Војска да поступи по пресуди суда којом им је наложено да потпуно преиспитају своју одлуку којом је овај човек остао без посла и да га евентуално поново врате у службу исплативши му при том све плате које му за ових пет година (са каматама) дугују. Због ненормалне дужине тог поступка већ сам урадио уставну жалбу и спремио представку суду у Стразбуру.
И тај се чова био забринуо да му нећу посао завршити до краја. Па да ме додатно стимулише био се ангажовао код пашенога и свастике који петнаест/шеснаест година већ живе у Phoenix-у и они људи ми се радо понудили да ме ако треба и дочекају и угосте првих пар недеља у својој (пре)великој кући. Суперишка, помислио сам тада, има томе месец дана, рецимо.
И онда сам се са овим бившим војним мајстором видео пар дана пред Сретење. И из зајебанције му рекао да ћу одма' чим стигнем тамо Американцима да испричам све што знам о војним и државним тајнама дичне државе Србије, укључујући и његов ангажман 1991/92 по земљи хрватској, а напосе и његов боравак код Гадафија следеће јесени/зиме, када је преко СДПР-а ишао да му поправља вентилаторе у неком пустињском хангару, па да бере кожу на шиљак кад једном "моји" дођу у Србију. Било ми занимљиво да гледам како мења боје предимензионисаног кукастог сељачког носа док ја то говорим, иако се гласно смејао тој мојој шали (одавале су га шкиљаве очице којима је већ у том тренутку процењивао своје шансе код тог хипотетичког окупатора). Јебига, ако већ нећу стићи да му наплатим свој петогодишњи рад, бар да га мало мучим.
Дан после Сретења дошли су ми њих двоје у кућу да ми кажу како се његов пашеног из чистог мира пишманио и да не могу да рачунам (а ја као јесам) на његову помоћ. И да се нада да то ипак неће утицати на моју обавезу да му завршим парницу.
Уместо да их обоје искипујем са своје укусно намештене 10 м² лође, само сам их понудио још по једном чашом сока/ракије и у себи поновио мантру остајте овде.


Наставићу се.



*за који је Иван кад је био овде духовито питао "Који је то сад Отпор?"

Loose lips sink ships...

Amazing. Please, do continue.

Mудро збориш... пак је овај брод требало торпедовати благовремено, да се види може ли и даље да плови.

They call that "negative test(ing)" in IT.

Mudro, naravno.

"Ja bih proterao autobus ovuda aaaaa... Buc!"

Јутрос сам се вратио из Пеште.
Миссим.... са'ћу све потанко.

Део први:


Кренули ми нашим породичним купеом сабајле, околи 6 сати. И негде мало иза рачвања за Аранђеловац наиђемо на саобраћајну несрећу у којој је (како су нас промптно обавестили) једно лице погинуло и тако то, па нас преусмерише на неки сеоски путељак који је завијао кроз пола Шумадије и на коме су се позаглављивали слични нама намерници, али и неколико комбија, једно жуто камионче, па чак и неки аутобус намењен међународном саобраћају. Ту смо се вортали сат времена, минимално.

И да би надокнадили изгубљено време, одлучим ја да распалим тзв. ауто-путем до Хоргоша, уместо планираном романтичном рутом кроз Зрењанин, Меленце, Мол (са заустављањем за кафицу у Ади), Сенту и онда преко једног минијатурног граничног прелаза југоисточно од Сегедина (да избегнем евентуалну гужву на Хоргошу, пошто је био петак), па неформални габлец у Сегедину, па онда Пешта.
Значи, ауто-пут. Добро. Пробијем се некако преко Газеле, релативно лако форсирам Нови Београд и одвојим се за Нови Сад десно.
Прођем Батају, прођем Браћу Црномарковиће и тако то, вучем се к'о мрцина 60 на сат (јер је толико ограничење, а они који долазе у сусрет аблендовали су ми да тамо негде испред чека полиција),у колима то коментаришемо плавуша која са интересовањем гледа у брзиномер и ја и у том наилазим на мост у кривини који поправљају (колико ја знам засигурно) уназад четири године и никако да га поправе, пут се ТУ сужава из две траке у једну екстра слим, са обе стране поболи оне жуто-црвене стубове са тракторским ротационим светлима одозго, а у асфалту рупчаге к'о да их је НАТО правио, точак да откинеш. Какви 60 на сат, не можеш да тераш ни 30, а да се не скркаш.
"Лежећи полицајци", веома експлицитно описује те рупе једна од мојих сапутница, кад одмах после моста ето их и прави - они због којих смо цингилили и онде где смо могли "да развијемо".
Управо "обрадили" једног који пали кола, даје леви жмигавац и бесно одлази пут НС. Уто се полицајац који је до тада стајао код тих одлазећих кола окрете, опази моја кола како се гегају преко оних рупа и - цап, извади десну руку из џепа и испружи је, показујући ми да станем. На то је морао да сачека неко време, јербо ме је угледао на преко 100 метара од себе, а оном брзином и преко оних џомби требало ми је брат-брату 15 - 20 секунди да до њега дођем.
"Добар дан" - "Добар дан."
"Ваша документа, молим."
"Изволите."
"Изађите из кола и пођите са мном до нашег возила."
Поступим ја тако.
"Ево, колега ће вам показати на радару да сте возили брзином од 83 километра на час."
Јеботе, како зна колику ми је брзину "измерио" колега, кад је пре тога стајао петнаест метара даље код оних других кола и није прилазио службеном Пежоу, већ одмах мојем прозору? Да није телепата? Башка што нисам ишао ни 30 преко оних рупа, а камоли 83.
"83? Пишите!", насмејем се ја неустрашивим браниоцима србског поретка^ТМ показујући им том једном речју да немам никакву намеру да се са њима погађам око тога колика је брзина стварно била, да ли да их подмићујем са по €10 и/или да им платим нешто мало као нпр. да нисам био везао појас (који сам везао, и имао сву опрему и све редно) уместо велике казне која је предвиђена за то прекорачење....
Они видно разочарани.
Па смејући се гласно А-ХА-ХА-А-ХА-ХА вратим се до својих кола из којих узмем камеру да снимим место где сам наводно возио 83 км/х, чисто да се не заборави, ако вредни србски путари попуне оне кратере по путу до почетка прекршајног поступка.
Јеботе, ала их је то поплашило!
Скочише као опарени из оног белог крша, јурнуше према мени вичући "Гаси камеру! Гаси камеру!", па хватајући ме за руке "Улази у ауто! Улази у ауто!" и стрпаше ме на задње седиште препуно масних папира од поједених бурека, потврда из кладионица, бајатих примерака Курира који су лежали преко неке сиве актовке, две штрокаве шапке и још којекаквог смећа. Црни мршави који ме је зауставио скаче за волан и под ротацијом крећемо ка Новом Београду, уз шкрипу гума и режање бесних полицајаца:
"Са'ћемо ти ми покажемо! Гаси ту камеру, кад ти кажем! Идемо у станицу, па ћеш да видиш кога си ти нашао да снимаш!" виче онај црномањасти, мршавији док вози, док се други, жут један задригао полицајац са крмеће плавим очима и црвен у лицу као булка који седи напред на месту сувозача окрече према мени и додаје "Ти ћеш нас да снимаш! Шта си ти, као неки новинар?"
"Не, ја сам адвокат."
Гулп.
"Још боље. Идемо у станицу."
"Наравно да је боље. Идемо." кажем ја церећи се најбезобразније што могу иза својих тамних рејбанки у фацу том зајапуреном.
Цију-цију-цију, чује се како шкрипе мајушни зупчануци у тој великој глави која само што не експлодира.
За то време колега вози назад ка Новом Београду, али знатно спорије него што смо кренули, далеко од оног "потписивања" на поласку и агресивног става пре него што сам открио ко сам.
"Јел' знате (опет смо на Ви) ви колико износи ограничење на овом делу пута?"
"Да, баш сам се питао која је будала ставила ограничење од 60 на нечему што би требало да буде ауто-пут."
"Али ово није ауто-пут. Реците ми, који је оно знак испод знака за ограничење брзине."
"Јел' ово неки тест?" применим ја своју проверену фору. Црвени да цркне од муке.
"Пут резервисан за саобраћај моторних возила. Није ауто-пут."
"Свеједно, на таквом путу је опште ограничење 100 на сат. Сем тога, ја сам возио далеко испод 40 км/х што је много мање од 83.
"Хоћете да кажете да ја лажем? Па ја сваке недеље идем у цркву, постим сваки пост, славим крсну славу, па зар ја да лажем!?" почиње да се правда жути, а лице му поприма љубичасту боју, док су му беоњаче већ сасвим прекривене капиларима који само што не попуцају. Колега вози спорије од 30 на сат.
"То је веома похвално. Само наставите тако."
"Ви мени не верујете!" са болним разочарењем у гласу крикну дебели полицајац, па пошто је у том тренутку угледао рупу у подеоној огради између саобраћајне траке ка БГ и оне ка НС, заповеди возачу: "Окрени овде да му покажем!"
Колега за воланом једва дочекавши ову команду, спремно смота пун леви и ми се поново крећемо ка НС и мојим колима која су остала тамо иза моста, са две даме које нису ни знале шта се дешава, нити им је ко ишта рекао, па кад су виделе да ме ови убацују у своја кола и одвозе ка непознатом циљу, њихова реакција је била - па, можете замислити.
"Ево, овде је ограничење 60, а тамо даље, на мосту, где сте ви возили 83, ту је ограничење 40. Вози брже да му покажемо како је он возио."
Тера онај црномањацти мршавији, идемо богами скоро 50 на сат, али само што се не преврнемо, кола се опасно заносе и одскачу на оном узаном излоканом делу пута, па га то приморава да успори.
"Да, 50 км/х, али ја не возим државно ауто, већ своја кола, па их пазим да их не уништим."
"Ви нам и даље не верујете?", сад почиње мршави, "Ево, сад ћу у цркву да идем да се закунем на икону да нисмо пробали да вас преваримо и да је радар тачан. А кад вам ја то кажем, то је тако, јер ја сам велики верник."
Изађе ми пред очи наш владика код кога сам био пре једва недељу дана, кад је са мном поделио своје неповољно мишљење о нашој полицији (подучавајући ме о америчкој), и та ми се слика поче надреално да утискује међу ова два србска суперверника. Е, мој епископе....
"Лепо је то и ја то подржавам, не оспоравам, нити тражим да ми се кунете. Али ја нисам ишао туда 83 на сат, то је, као што и сами видите немогуће. Претерали сте. Да сте рекли 53 или 63, мало ко би вам правио питање. Овако је то увреда за интелигенцију."
"Али ви сте мене увредили кад сте ми се онако арогантно и цинички смејали у лице, ја то нисам доживео за својих 30 година рада у полицији.", поново преузима жути дебели, бордо у лицу.
"Јел' тако? Е, онда морам да вам се извиним. Није ми намера била ВАС да увредим. Једноставно, на такво нешто не може другачије да се реагује. Јесам ли ја вама оспоравао вашу част, јесам ли рекао да лажете?"
"Нисте."
"Јесам ли рекао да вам радар није тачан, или да сте наместили податке претходно?"
"Нисте."
"Тачно. Ништа од тога нисам урадио, јер то што сте ви овде покушали не заслужује да се било шта од тога свега ради. Човек само може да се смеје. У својој каријери ја сам заступао и многе полицајце, и многе људе против полиције. Тако сам стекао и многе пријатеље и многе противнике. Свашта сам видео, па слободно могу да кажем да одлично познајем овај систем и целу вашу службу, како то све функционише и шта се све ту ради. Овде сам могао само да се смејем."
Обојица трепћу, нису сигурни шта да раде. Знају да је боље да ме пусте што пре, али не смеју да ризикују да то ураде тако да се то може директно протумачи против њих.
Зато ми онај дебели жути, плачним гласом, док му дрхти брада каже:
"А ви и даље тврдите да нисте возили 83? Е нека вам служи на част!" и пружа ми документа назад.
"Отворите ми врата."
Дебели излази и отвара ми врата, док се црни, мршави прерачунава ко му дугује коју услугу, кога да зове и шта да ради ако одем са снимком код његовог шефа. И не помишља да ми одузме камеру, или да тражи да прегледа снимак и евентуално га обрише. Не зна да ми је батерија у камери била потпуно празна, па да нисам ни могао да снимам. Уосталом, то сам и сам открио тек када сам у полицијским колима хтео да почнем да бележим догађај, пре једноставно нисам стигао, све се одвијало пребрзо (иначе бих узео фото-апарат и тако направио можда велику грешку).
Размишљам да ли да им попишем бројеве значки, или бар таблица службеног Пежоа.
И онда схватим: ОСТАЈТЕ ОВДЕ. Овај народ и ова земља баш вас такве заслужују.
Одлазим у своја кола, њих двојица журно окрећу бели Пежо, док се не предомислим, да их тужим ("јебемти крува несољена, ђе баш на адвоката да налетимо").
Почињем да смирујем своје уплакане, хистеричне сапутнице, које, наравно, сву кривицу за тај догађај приписују мени: да се нисам "курчио" и "провоцирао их" ништа од свега не би било....

Е, сад, можда ће неко да помисли на основу провокативног поднаслова да недајбоже нешто имам против наше цркве или вере. Да јој приписујем нешто лоше, неку врсту покровитељства над овим и њима сличним, или горима? Или да можда очекујем да црква предузме неке репресивне мере према таквима који своја зла дела (злодела?) покушавају да сакрију иза неоспоривих светиња. Који тако олако посежу за својом "духовношћу" јер других аргумената немају (нити их за оно што је у основи безбожништво, аморал и коначно криминал уопште могу имати)

Не, већ кажем да у мене нема сумње да њима пре страшнога суда треба да се баве многе друге "тековине цивилизације".
И да је то оно што црква мора да тражи.

Mene cudi da nisu i onog drugog muskarca "razdvojili od zena i dece" i onda vas zajedno poveli ka vec ranije iskopanim... hocu reci, pripremljenim autobusima; prethodno osvestanim i tako to...

Mene cudi da nisu i onog drugog muskarca "razdvojili od zena i dece" i onda vas zajedno poveli ka vec ranije iskopanim... hocu reci, pripremljenim autobusima; prethodno osvestanim i tako to...

Није било другог мушкарца.

Није било другог мушкарца.

Помало се бојим да ће ми једанпут превише у том новом животу зафалити ова enchanter's magic power коју тако сулудо расипам овуда...

Moj significant "ostajte ovde" trenutak desio se ratne 1999.

Negde 1986. kupi moja majka, kao i svaka relativno razumna jedinica-naslednica i devizni stedisa, stan u Beogradu. Nedaleko od najvaznije gradjevine u regionu, americke ambasade. Za neki q prijavi mene i brata na toj adresi, mada nismo ni imali nameru da se selimo. Ubrzo, 1987., pocne i da ga izdaje. Mladi inzenjerski par, pa neki ljudi iz Sarajeva, pa neki automehanicar i tako redom.

Nakon sto smo pobedili NATO tog leta, a odmah potom uspesno preziveli i kataklizmu potpunog pomracenja Sunca nad tzv. Srbijom, ja se u potpunosti posvetim pravljenju getaway planova glede premestanja na slobodnu teritoriju USA i uvezanom skoro dnevnom komuniciranju sa mojom bivsom (1997.) skolom ovde oko upisa na Fall 1999 semestar, placanja skolarine odande (ne odud), obezbedjenju I-20 papira i slanju istih u Budimpestu a ne na kucnu adresu (da bi cale otisao po to kasnije) i slicne tipicno zatocenicke aktivnosti / volim sve sto vole srpski mladi toga povijesna trenutka.

U neka doba, zovu nas ti stanari i kazu bio im iz vojnog odseka neko na vratima i trazio da uruci poziv za odsluzenje vojnog roka nekome sa mojim imenom i prezimenom.

Dobro...

"Budale", mislim se ja a slazu se i moji (ispod uvecane slike moje malenkosti u VRS-pattern uniformi sa M70AB2 automatskom puskom u rukama - slikom sa ratista, A4 formata, koju je mama okacila u jednom kutku dnevne sobe nase predivne kuce).

No, ode mama da pokupi taj poziv koji je stanarima tutnut u ruke.

Stvarno moje ime i stvarno nase prezime.

Ali drugi JMBG. Ah. Mama, mama, kako si ovo uspela da uradis 1986.?

I kako su one budale uspele da, ako vec idu tom logikom, ne posalju poziv i bratu - takodje valjda prijavljenom tamo duplo?

Odemo u Opstinu tamo, ja ponesem vojnu knjizicu sa odsluzenim rokom, vojnom vezbom od 40+ dana i onim ucescem u ratu od 150+ (ono sto priznaju ali ne uplacuju), ponesem cak i slike.

U nekoj kancelariji opstine tamo, kazu mi da se vojni odsek ne nalazi tu nego na nekoj drugoj adresi, valjda izmesten kao i toliko toga tada a osobito po Savskom Vencu (koji, pronela se glasina kojoj smo se smejali onoliko, "tone u zemlju zbog bombardovanja vladinih i paravladinih zgrada u okolici).

Odemo tamo, prime me; jeste, mi smo poslali, jeste to je JMBG, jeste, odsluzio si ali moras u SUP da im das tvoj pravi JMBG iz Panceva da oni to uvedu pa da mi onda ponistimo ovaj poziv.

Odemo u SUP Savski Venac, a tamo klasika srBski haos, vriska, vrucina, ratno stanje, policija samo sto ne puca u stranke preko onih saltera.

Dodjem na red, obrazlozim slucaj, dam sve papire, knjizice, dokumenta, poziv.

"Ti to moras da odes u vojni odsek prvo pa onda kod nas".

- "Ali sad sam bio, sad od njih dolazim, oni rekli prvo kod vas!?".

- "Ne, prvo moras to sa njima".

Ja, sebi (i njemu): "Ma ostajte ovde...".

Pokupimo se kuci, smejuci se. Neka traze oni tog sa razlicitim JMBg-om.

Ubrzo izadjem bez vecih problema.

[You must be registered and logged in to see this link.]



Данашњи Елејтајмс.

Vrh, brate.

Занимљиве ствари човек открије о себи кад напушта отаџбину заувек.
Ево, на пример, мој случај: пре неки дан сам на суду имао сукоб библијских размера са правницом Чистоће, после кога је уследио њихов демарш у виду претње тужбом (адвокату?! ) за као неплаћене рачуне, па мој разговор са контактпрсон Жаклином у коме сам јој указао на пар ствари и затражио да ми пошаље препис моје аналитичке картице коју ми тамо као купцу њихових услуга воде.

И стигло то ових дана, ја тек данас преузмем од Јелене (има ли ткому треба секретарица, скоро нова?) и имам шта да видим: Градска чистоћа од 2002. године на овамо (за раније не могу да тврдим, то је најранији документ који су ми послали) мене књижи као ТРОСТРУКУ личност.
Наиме, у ових десет година они су у својој евиденцији мене једног водили као три купца истовремено: "АДВОКАТ", "АДВОКАТ КОВАЧЕВИЋ" и "КОВАЧЕВИЋ", сваки има своју посебну шифру иако сви имамо канцеларију на истој адреси, штавише, испада да делимо ову једну канцеларију, али се неком магијом никада не срећемо. Моји пријатељи из Чистоће су консеквентно обрачунавали сваком од те тројице појединачно по пуну месечну обавезу, а онда комплетно задужење слали мени.
Тако да ја један/јадан плаћајући за себе као за једног човека никако нисам могао да навашам колико су ми тражили, иако сам с времена на време уплаћивао без гледања комплетан износ који би ми стизао на спорадичним опоменама (не знајући да тако плаћам данак својој шизофренији). При свему томе нисам имао никакав отпад из канцеларије који би господа из Чистоће уклањала, одвозила и депоновала, јербо у својој делатности баратам искључиво са 'артије, било да ми их други шаљу (те махом чувам, изузев каталога и позивница на којекакве ждерачине), било да их сам стварам, у чему се понашам крајње рационално, то јест не пуштам на штампу ништа што нисам у компутеру до краја удесио; оно, пак, мало папира које ми ипак претекне, пажљиво скупљам и дајем деци из комшилука кад имају те њихове акције да би скупили паре за екскурзију или носим у викендицу, за потпалу. Да то није противзаконито, можда? А Чистоћа ми наплаћује као да прљам за тројицу.

Сјајна ствар, морате признати. Одушевљен оваквим третманом, дијагнозом коју су ми откад себе поставили и неслућеним могућностима које пред мене ставља чињеница да (макар Чистоћи) вредим за тројицу, позовем ноторну Жаклину да је само приупитам хоће ли бре да ми се скину скурца више пре него што им свима спичим кривичне пријаве или шта већ ту може да им се пише.
А она се нешто ушепртљала, па каже да не зна што су њу уопште и ставили да бидне контактперсона кад је она само књиговођа и њојзин је посао да види са мном дал' може то да сравни као са човеком (то значи да им платим колико траже за сву тројицу мене), а не да се ту нешто мислим понашам, па мислим, па то ионако није њена кривица, то је онај који је радио пре ње, а сад посато заменик директора (мој коментар "Па да, такви напредју" дочекала је веома оштро, ко зна у каквим су тек њих двоје све односима, а можда несрећницу само прислушкују или она верује да је прислушкују, што дође на исто), а мислим ако хоћу мислим да ме пребаци мислим на везу са човеком који је наследио друга заменика мислим, и уопште какав је то мој тон, мислим...

Сутра стварно морам да им напишем те пријаве.

"da navasham"



Jedna od caletovih fora.