Outsour(c)ing

уставни СУД републике србије

иницијатива за оцену уставности тачке 3. и тачке 4. става 1. члана 174. Законика о кривичном поступку (службени гласник републике србије 46/06 од 25.05.2006. године)

Чланом 30. ставом 1. важећег Устава Републике Србије прописано је да „Лице за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.“
Наведена одредба значи да разлози за одређивање притвора осумњиченом за извршење неког кривичног дела могу бити само разлози процесне природе, то јест да се притвор осумњиченом не може одредити због разлога који нису у служби успешног вођења кривичног поступка, већ се њима иде за постизањем неког другог циља (кривичноправна превенција, смиривање јавне саблазни над учиниоцем и његовим делом итд.).
Сличну одредбу садржао је и Устав Савезне Републике Југославије (Службени лист СРЈ број 1/92) у члану 24. став 1:
“Лице за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може, на основу одлуке надлежног суда, бити притворено и задржано у притвору само ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка.“
Истоветну одредбу предвиђала је у члану 15. став 3. Повеља о људским и мањинским правима и грађанским слободама која је била саставни део Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора.
Република Србија је правни сукцесор наведених државноправних ентитета и прихвата све међународне обавезе које из тог положаја произлазе.
Међутим, супротно цитираној уставној одредби из ст. 1. чл. 30. Устава, члан 174. Законика о кривичном поступку Републике Србије (Сл. гл. 46/06 од 25.05.2006. године) у ставу 1. тачкама 3. и 4. предвиђа управо ванпроцесне разлоге за одређивање притвора:
Члан 174.
(1) Притвор се може одредити ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, уколико је притвор потребан у циљу несметаног вођења кривичног поступка и ако постоји неки од следећих разлога:
1) ако се окривљени крије или уколико се не може утврдити његов идентитет, или ако постоје околности које указују на опасност од бекства;
2) ако постоје околности које указују да ће окривљени уништити, сакрити, изменити или фалсификовати трагове кривичног дела или друге доказе или ако особите околности указују да ће окривљени ометати кривични поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче;
3) ако особите околности указују да ће окривљени учинити ново кривично дело или довршити покушано кривично дело, односно да ће учинити кривично дело којим прети;
4) ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и када је одређивање притвора очигледно неопходно због начина извршења, последица или других посебно тешких околности кривичног дела;
5) ако уредно позвани оптужени избегава да дође на главни претрес, или ако је суд у више наврата покушавао да оптуженог уредно позове, а све околности указују да оптужени очигледно избегава да прими позив;
6) ако је оптуженом пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а одређивање притвора је очигледно оправдано због начина извршења, последица или других посебно тешких околности кривичног дела.

Сличне, чак нешто рестриктивније одредбе садржао је и Закон о кривичном поступку СФРЈ (Сл. Лист СФРЈ 4/77, са изменама и допунама) у члану 191. став 2. тачка 3. и 4:
„Ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело, а не постоје услови за обавезни притвор, притвор се против тог лица може одредити:
3) ако особите околности оправдавају бојазан да ће поновити кривично дело, или да ће довршити покушано кривично дело, или да ће учиити кривично дело којим прети;
4) ако је у питању кривично дело за које се по закону може изрећи казна од десет година или тежа казна, а услед начина извршења, последица или других околности дела дошло је или би могло да дође до таквог узнемирења грађана да је ради несметаног вођења кривичног поступка или безбедности људи неопходно одређивање притвора.“
При томе је очигледно да су ове одредбе тачке 4. става 2. Закона о кривичном поступку СРЈ (Сл. Лист 4/77) много ужег домашаја, са додатним ограничењима у поређењу са одговарајућим нормама Законика о к.п. (Сл. гл. 46/06):
тачком 3. ст. 2. чл. 191. наведеног Закона о к.п. било је дозвољено одређивање притвора лицу за које постоји бојазан да ће поновити исто дело, док је тачком 3. ст.1. чл. 174 Законика о к.п. довољно постојање бојазни да ће окривљени извршити било које дело;
тачка 4. ст. 2. чл.191. наведеног Закона о к.п. је за могућност одређивања притвора, уз најмању запрећену казну за дело које се осумњиченом ставља на терет, постављала додатне услове: потребу несметаног вођења кривичног поступка или очувања безбедности људи у условима изгледне или изазване узнемирености грађана због нарочито тешких околности извршеног дела, док одговарајућа одредба важећег Законика о кривичном поступку у тач. 4. ст. 1. чл. 174. такве услове не поставља.
Савезни уставни суд је након обимног испитивања и консултовања Врховног суда Србије, Савезног министарства правде, Министарства правде републике Србије и Правног факултета у Београду, 07.12.2000. године донео Одлуку о оцењивању уставности одредаба члана 191. став 2. тачка 3. и 4. Закона о кривичном поступку (објављена у Сл. лист СРЈ број 71/2000 од 22.12.2000. године) којом је утврдио да ове одредбе нису у сагласности са цитираном уставном нормом која регулише питање притвора, са детаљним образложењем за такву одлуку које би овај адвокат својом интерпретацијом само компромитовао, па стога наведену одлуку достављам у фотокопији.
Истовремено упућујем тај суд да све разлоге које је Савезни уставни суд изнео у прилог такве своје одлуке у потпуности прихвати као разлоге које овде истичем у прилог својим мишљењу да су тачке 3. и 4. става 1. члана 174. ЗКП несагласне са чланом 30. став 1. Устава Републике Србије.
Последица доношења цитиране одлуке Савезног уставног суда била је да су одредбе тачке 3. и 4. става 2. члана 191. Закона о кривичном поступку престале да важе, дакле уклоњене су из правног поретка.
Међутим, већ Закоником о кривичном поступку (Сл. Лист СРЈ 70/01) те су одредбе враћене у правни живот, премда се Устав СРЈ у међувремену није променио. Савезни уставни суд није никада касније одлучивао о сагласности односних норми тог Законика са Уставом СРЈ просто зато што је недуго након доношења Законика о кривичном поступку (Сл. Лист СРЈ 70/01), усвајањем Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора 14. марта 2002. године престала да постоји Савезна Република Југославија и њен Савезни уставни суд.
Поновно увођење у правни поредак норми које су већ једном оцењене као несагласне са Уставом (без обзира што су се формално нашле у општем правном акту другојачијег назива) имало је за последицу директно сужавање нивоа људских права достинутог наведеном одлуком Савезног уставног суда. Овакво стање остало је до данас.
Стога предлажем да Уставни суд РС спроведе Законом предвиђен поступак ради оцене усаглашености одредаба члана 174. ст. 1. тач. 3. и 4. са Уставом РС.

slawen ::Аево и [You must be registered and logged in to see this link.] од јуче, прекјуче, из Блица (било је и овде речи о том спектаклу духа & духовности).